Novi Sad NATO bombe, za manje od mesec dana, ostavile bez tri mosta

Prvi projektili pali su već 24. marta i to na kasarnu Jugovićevo na Majevici i Centar za policijsku upravu na Klisi, a već 1. aprila srušen je Varadinski, prvi od tri mosta, koji su do kraja NATO agresije uništeni. Iako su mnogi Novosađani verovali da će naš grad upravo zbog multinacionalnosti i verske tolerancije biti pošteđen, već prvog dana NATO agresije, koja je trajala 78 dana, demantovani su, pa su, ipak, tog proleća na prve zvuke sirena za uzbunu, zaklon pronalazili u podrumima svojih domova i atomskim skloništima.

Varadinski ili Stari most pogođen je rano ujutru u 4.55 časova, od siline detonacije popucala su stakla na prozorima kuća u blizini obe obale Dunava, a njegovim rušenjem prekinuto je vodosnabdevanje Petrovaradina, Bukovca i Sremskih Karlovaca. Geleri i ostaci metalne konstrukcije mosta razleteli su se na sve strane, te su Novosađani od tada pa do kraja bombardovanja lepili trake i zakucavali daske na prozore.

Odmah po završetku NATO agresije, počela je izgradnja novog mosta. Krajem 1999. uklonjeni su ostaci starog mosta i početkom 2000. godine radnici niškog MIN-a su danonoćno radili da bi Novom Sadu obezbedili novi stalni most. Otvoren je u septembru 2000. godine i dobio je ime Varadinska duga, ali kasnije je ime promenjeno u Varadinski most.

Nakon rušenja starog, samo dva dana kasnije, NATO je nastavio bomardovanje i na red je došao Most slobode, koji je srušen 3. aprila u 19.55 časova i nije dočekao punoletstvo, budući da je zvanično otvoren za saobraćaj na Dan oslobođenja Novog Sada 23. oktobra 1981. godine. Nekoliko građana, koji su se u trenutku bombardovanja zatekli u blizini, povređeno je, a alas Velja Teodorović bio je heroj večeri, pošto je pohitao, da svojim čamcem iz Dunava spasi uplašene sugrađane.

Do obnove je čekano sve do 2005. godine, kada je konačno prikupljen novac, što iz domaćih, što iz stranih izvora. Glavni projektant je ponovo bio akademik Nikola Hajdin. Rekonstrukcija je koštala 40 miliona evra i trajala je dve godine i 22 dana. Novi Most slobode je rekonstruisan i otvoren za saobraćaj u oktobru 2005. godine.

Nakon toga, sremsku i bačku stranu grada povezivao je samo drumsko-železnički most, koji su avioni NATO pakta nekoliko puta raketirali i konačno uspeli da sruše 26. aprila. Tog dana, sat iza ponoći, uz bljesak i snažne detonacije, u talasima Dunava nestao je Žeželjev betonski div, od kog je ostao samo srednji stub, kao svedok da je na tom mestu pruga spajala srednju Evropu i Beograd. Novosađani i danas s ponosom ističu da je taj most najduže odolevao bombama i prisećaju se da je gađan u dvanaest navrata. Upravo iz tog razloga za mnoge je predstavljao simbol otpora i borbe protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Podsećanja radi, čaršijom su tih dana kružile glasine da je taj objekat naša vojska minirala i namerno srušila, kako bi sprečila dalje bombardovanje mosta i eventualne žrtve.

Iako je najviše projektila, više od 250, palo na Rafineriju, koja je gađana 12 puta, vojvođansku prestonicu najviše je povredilo rušenje mostova. Prelaz s jedne na drugu stranu grada predstavljao je tih dana veliki problem. I dok su se građani nekako snalazili i preko Dunava išli skelama i čamcima, transport robe bio je prilično komplikovan.

Vojvođanska prestonica u septembru te 1999. godine dobija pontonski most, koji će sve do 2005. godine stajati između srušenog Varadinskog i stubova mosta Franca Jozefa, kada je završena obnova Mosta slobode. Vodosnabdevanje Petrovaradina i drugih naselja preko Dunava nastavljeno je nakon gradnje montažno-demontažnog objekta, tada nazvanog most Boška Peroševića, čija je konstrukcija nakon puštanja novog Žeželjevog postepeno uklonjena.

Bombe i projektili padali su redovno po kasarnama, a gađana je i Radio televizija Novi Sad, na Mišeluku, i krajem maja sravnjena sa zemljom. Za razliku od bombardovanja RTS-a, kada je poginulo 16 zaposlenih, objekat novosadske televizije je ispražnjen, te su medijski radnici izbegli sudbinu svojih beogradskih kolega. Osim toga, zbog razdvojenosti sremske i bačke strane grada, u Institutu u Sremskoj Kamenici oformljeno je odeljenje porodilišta, a u Klinički centar su se preselila pojedina specijalistička odeljenja iz Kamenice.

Poslednje bombardovanje Srpske Atine dokazalo je da sudbina i nije baš naklonjena novosadskim mostovima, jer je novoizgrađeni drumsko-železnički, na mestu nekadašnjeg Žeželjevog, deseti po redu. Most Franje Josifa bio je najdugovečniji i spajao je dve obale Dunava 58 godina, dok je Maršala Tita izdržao nekoliko godina manje. Stari ili Varadinski most, sagrađen kao privremeno rešenje odmah posle rata 1945. godine,nikada nije zamenjen, iako je to trebalo da bude urađeno, kako bi brodovi sigurnije prolazili.

J. Vukašinović i S. Kovač

Foto: Arhiva „Dnevnika” i S. Šušnjević