In memoriam: Aleksandar Bošković - Umetnik specifične estetike

Bio je dugogodišnji član ULUV-a i Likovnog kruga petrovaradinske tvrđave.  U tokovima vojvođanske umetnosti on se premijerno javlja samostalnom izložbom 1997. godine, u vreme izuzetno dinamičnih i zanimljivih dešavanja na našoj likovnoj sceni koja je u dobroj meri bila uslovljena burnim kriznim događajima jugoslovnskog i srpskog društva. Bošković je adekvatno reagovao; ljudi na njegovim slikama su prikazani u zagrljaju tehnologije, sputani su čudnim vezovima "prikopčani" na sprave kojima nije lako otkriti pravo poreklo i funkciju ali koje su u slici predstavljale precizni vizuelni simbol i odrednicu čovekove ugroženosti, frustriranosti, sputanosti, alijeniranosti. Takvo slikarstvo Aleksandra Boškovića, danas je to još vidljivije, predstavlja preciznu dijagnozu sveta iz vremena prekretnice vekova i milenijuma a tokom koje je ovaj umetnik živeo i stvarao.

Vremenom je Boškovićevo slikarstvo pretrpelo značajne promene. Njegova slika je sve više postajala polje u kojem je umetnik ispoljavao i prezentovao vlastitu osećajnost i sopstveno nepristajanje na karakter sveta u kojem je sve više dolazila do izražaja "upotreba čoveka". Snažni tehnološki progres je vrlo brzo stavljen u funkciju vladajućih i korporativnih struktura, Stvara se apsurdna situacija u kojem silina progresa veoma brzo postaje glavni agens dehumanizacije i moralne degradacije. U Boškovićevim slikama je vidljivo nepristajanje na takav svet, na takve odnose - on odustaje od figuracije i okreće se apstrakciji izuzetno snažnih i "teških" gestova. Njegova apstrakciji potvrđuje prazninu i izolovanost iz društva ispunjenog padom moralnih normi i vrednosti. Njegova ekspresivna slika je nudila specifičnu estetiku, likovnu misao u kojoj je sve zasnovano na primarnom dejstvu osnovnih elemenata slike (linija, boja, materija, gest...), na postupak  kojim je moguće uspostaviti nove u humanije odnose i tako prevazići osećaj presonalnog i socijalnog beznađa.

Aleksandar Bošković je, kao dugogodišnji zaposlenik Muzeja Vojvodine ostvario čitav niz grafičko-dizajnerskih rešenja kataloga, plakata, brošura i izložbi. Baveći se, uglavnom prošlošću i muzejskim artefaktima, Bošković je večito nastojao da sve slikovne, faksimilne i druge činjenice, poštujući njihov istorijski značaj, u svojim grafičkim rešenjima prezentuje jezikom savremenosti, te da tako posmatraču - u vizuelnom smislu - olakša percepciju istorijskih činjenica. Njegova rešenja naslovnih strana, kataloga i izložbenih plakata potvrđivala su ga kao vrsnog grafičkog dizajnera, dostojnog čuvene "škole novosadskog plakata".

Aleksandra Boškovića je iznenadna smrt zaustavila u njegovom zrelom stvaralačkom dobu, u trenutku kada je svojom umetnošću mogao da dosegne izuzetno značajne domete. Ipak, delo koje ostavlja za sobom odista adekvatno svedoči o duhu vremena u kome je živeo i u kojem je izgradio vlastiti umetnički identitet, o karakteru doba u kojem je nastojao da spase svoju iskrenu i senzibilnu ljudsku i umetničku dušu.

Sava Stepanov