Tarašani ogorčeni zbog ukidanja skele koja za njih život znači

Sajle, uz pomoć kojih se skela kreće sa jedne na drugu obalu Tise, izvučene su iz reke jer, prema propisima koji su na snazi, ovo prevozno sredstvo više ne može da funkcioniše na način na koji je radilo više od sto godina.

Poljoprivredni radovi počinju, a Tarašani do svojih njiva moraju okolo naokolo, daleko dužim drumskim putem. Ta situacija je za njih apsolutno neodrživa, pa su se okupili pored skele, koja za njih život znači, kako bi skrenuli pažnju nadležnima da skela mora da proradi - odmah.

-Uredbom Vlade Srbije, kojom se zabranjuje rad našoj skeli, zatečeni smo i mi i gradske vlasti, sa kojima smo u razgovorima još od novembra. Obećana nam je pomoć ali, evo, intenzivni poljoprivredni radovi se približavaju, a mi skelu nemamo. Uredba predviđa da skelu mora da vuče brod, treba da budu zaposleni kvalifikovani ljudi, da se uredi prilaz. Mi te pare nemamo. Da li ih ima grad, ne znam, ali ova situacija mora se razrešiti u najbržem roku - kaže Vukašin Tolmač, član neformalne grupe meštana koja se za skelu bori poslednjih pola godine.

Da je neodrživo primoravanje Tarašana da do svoje, uzgred rečeno, najkvalitetnije zemlje, na bačkoj strani, putuju 46 kilometara, i to po vrlo lošim putevima, smatra i poljoprivrednik Željko Berčeg.

- Skelom do Bačke stignemo za pet minuta. Ove zime smo morali da idemo okolo, ali radova je bilo malo. Sada počinju ozbiljniji radovi. Nema teorije da svakog dana idemo 46 kilometara tamo i isto toliko natrag, kroz saobraćaj. Put od Taraša do Elemira pritom je širine trotoara. Govorimo o daleko većim troškovima i maltretiranju od dva sata u jednom smeru, koji su za nas nepodnošljivi - smatra Berčeg.

Tarašani su saglasni da, ukoliko skela već ovih dana ne počne da radi, od Taraša nema ništa. Ostaće, vele uglas, kao neki salaš odsečen od sveta. Na bačkoj strani Tarašani seju pšenicu, kukuruz, suncokret, soju.... Napominju da nije selo krivo što su regulacijom Tise, pre više od jednog veka, njihove njive ostale na drugoj strani reke.

Selo je nekada imalo tri skele. Jedna je rekvirirana i korišćena u sukobima u Hrvatskoj, vraćena je oštećena, isečena je i nestala. Druga je, kad su srušeni novosadski mostovi, prevozila Novosađane na Petrovaradin i obratno. Tamo je i ostala. Tarašnima je preostala ova jedna, ipak dovoljna.

Tarašani takođe tvrde da sajla, uz pomoć koje se skela vuče, ne predstavlja opasnost za rečni saobraćaj, kog uzgred ima neuporedivo manje nego što je bilo nekad. Kapetani znaju gde je skela, upozore zvučnim signalom skeleyije i do sada se nikad nije dogodio nijedan eksces.

-Tražimo da se, dok se ne nađe konačno rešenje, prolongira primena uredbe, i da nam se vrate sajle i naša skela. Sajle su na dnu, nisu nikakav problem za brodove. Ti koji su doneli uredbu nisu je ni videli, ne znaju ni gde je Taraš - ljute se meštani okupljeni pored skele i kažu da selo ima sve manje stanovnika, ali se poslednjih godina mladi vraćaju. Bez skele, međutim, opstanak sela doveden je u pitanje.

Ž. Balaban