Prva sezona Diznijeve "Vandavizije": Likovi za koje je lako navijati

Svaka od devet epizoda serije bar delom je inspirisana različitim fazama iz istorije američke televizije i popularne kulture, dajući precizan omaž ne samo scenarijem, scenografijom i kostimima, nego i glumom i načinom govora, video formatom, pa čak i trajanjem epizoda (kako se bližimo savremenom dobu, epizode postaju duže).

Prva epizoda je tako crno bela, inspirisana serijama iz pedesetih koje su odavno deo „amerikane“, odnosno  američke pop mitologije poput „Šoua Dika van Dajka“ ili „Ja volim Lusi“ (koja je već „trpela“ postmodernističke igrarije u Gejmanovim „Američkim bogovima“ kada je boginja televizije u čuvenoj sceni ponudila protagonisti da vidi grudi glavne junakinje). Kako serija odmiče, tako junaci, scenografija, i ceo grad sa epizodistima i statistima napreduje kroz istoriju pop kulture: od druge epizode koja je omaž šezdesetim, i posebno, seriji „Bewitched “ koja je pratila dogodovštine veštice udate u tipičnom američkom predgrađu, preko referenci iz popularnih porodičnih serija iz sedamdesetih, do pete epizode koja je inspirisana „Punom kućom“, sitkomom iz osamdesetih nekad popularnim i kod nas, a u kom su glumile Meri Kejt Olsen i Ešli Olsen, rođene sestre Elizabet Olsen.

Čak je i sama Elizabet Olsen kasnije prokomentarisala da je cela ta epizoda i za nju bila vrlo „meta“ jer je kao devojčica posećivala set u kom su njene sestre snimale „Punu kuću“. Svakako najviše „meta“ čine se poslednje epizode koje su okrenute referencama na serije iz devedesetih i dvehiljaditih.

"Vandavizija" se toliko igrala konvencijama (jedna od otkačenijih dosetki bila je gostujuća uloga Evana Pitersa koji je ranije glumio Vandinog brata, ali u potpuno drugoj filmskoj franšizi), namigivala publici (čak i doslovno) i rušila četvrti zid (u nekoliko navrata se u seriji vide kamere kojima je snimana) da je prosto neverovatno kako je u isto vreme uspela da u potpunosti očuva integritet priče i da se ne pretvori samo u duhoviti pastiš. Vedrina i zaigranost serije je svakako neporeciva, ali, za prečesto suviše sterilnu i stilizovanu Diznijevu produkciju iznenađujuća je nimalo ublažena sirova tragedija glavne junakinje koja stoji u središtu zapleta. Doduše, to što se emocije čine tako iznenađujuće dirljive i uverljive prvenstveno se može zahvaliti Elizabet Olsen i Polu Betaniju.

Teško je setiti se šarmantnijeg i dopadljivijeg tv dueta od njih dvoje: ne samo što je hemija između njih neverovatna, nego su oboje, svako za sebe izuzetno kompetentni glumci koji se sa lakoćom, i uz strašnu suptilnost, sjajno snalaze i u komediji i u drami. Povrh svega, Olsenova koja je u Marvelovim „Osvetnicima“ dobijala vrlo malo prostora jer je bila okružena (tada) mnogo poznatijim likovima, ovde pokazuje da je i više nego dovoljno harizmatična da, ako treba, i sama nosi celu seriju. Srećom, to nije bilo potrebno: Ketrin Han (koju pamtimo iz komičnih uloga u „Kako izgubiti momka za deset dana“ i „Legally Blonde “) konačno je u „Vandaviziji“ dobila ulogu kakvu zaslužuje, i svaki sekund u kom je na ekranu je zabavan. U uspešne epizode svakako spada uvek vrcavi i šarmantni Evan Piters koji je potpuno prisvojio ulogu pomalo ambivalentnog Kviksilvera, Vandinog brata. 

Druga linija priče koja prati Moniku Rambo (tumači je krajnje neinspirisana ulogom Tejona Paris) i Džimija Vua (jednako bled Rendal Park), i agente SWORD-a tu je prvenstveno da bi proširila Marvelov univerzum i utrla put sledećim projektima, i to je više nego bolno očigledno. Ne samo da je prerano otkrivanje ovog podzapleta upropastilo misteriju i dinamiku glavne priče (usput vređajući gledaoce jer očigledno nisu dovoljno pametni da prate priču ako im se svaka scena ne objasni do poslednjeg nepodnošljivog detalja), nego je i sama realizacija dosadna, razvučena, stereotipna, i prepuna bljutavih likova između kojih ne postoji nikakva zanimljiva dinamika. Srećom, scene koje se tiču samo njih lako je premotati pošto su sem nekoliko kadrova u kojima se otkrivaju delovi važni za celu priču, uglavnom samo gubljenje vremena.

Iako je podzaplet sa SWORD-om gotovo komično loš u odnosu na ostatak serije, ipak je velika sreća što interesi studija, začudo, nisu uspeli da upropaste konačni utisak. Uz malo premotavanja, jedino što ostaje u sećanju je vedra zaigranost glumaca i scenarista, i dirljiva priča o ljubavi dvoje dopadljivih likova za koje je lako navijati.

Nastasja Pisarev