Kotrljanje ravnicom: Vukovićima iz Tavankuta sladak bostan najveći kapital 

Razmislio sam dobro i rekoh, ako već moram da uranim, onda ću da uranim i radim na svom salašu. Vratio sam se u poljoprivredu , da budem sam svoj gazda. Kupili smo traktor i osnovne priključne mašine i za početak zasadili voćnjak na malo više od jednog jutra. Bio je to mešani zasad jabuka, bresaka i krušaka, a sav rod smo prodavali na pijacama u Bajmoku i takozvanom Buvljaku u Subotici. Ali, kada je tom voćnjaku već izišao rok iskrčili smo ga jer je bilo pitanje rentabilnosti bavljenja voćarstvom na malim površinama i polako smo se okretali povrtarstvu, priseća se Geza, koji je u skladnom braku sa Goricom, Makedonkom koja se odomaćila na severu Bačke. 

Geza je ispričao da je njegova majka Tereza od malih nogu sa svojim ocem zapregom išla na pijace i oduvek bavila prodajom povrća i voća za pijačnim tezgama. Porodica se ranije bavila ekstenzivnom proizvodnjom paprike, kupusa, paradajza i drugog povrća pa, pa su Geza i Gorica, krenuli tim stopama…  

U to vreme je proizvodnja bila ekstenzivna, a mi smo nastavili da intenzivnije proizvodimo i prodajemo na pijacama. Već dugo imamo dve tezge na zelenoj pijaci na subotičkom Buvljaku koje su nam neka vrsta kapitala, zahvaljujući poverenju stečenom kod mušterija. Počeli smo takoreći na sitno sa paprikom, krastavcima, paradajzom, kupusom i vremenom, nema povrtarske kulture koju nismo probali da uzgajamo, tek toliko iz radoznalosti, da vidimo gde ima profita. Nisu to bile neke velike površine, kada se sve sabere oko jutro i po raznog povrća, objašnjava domaćin iz Donjeg Tavankuta.

Poljoprivredno gazdinstvo Vukovića raspolaže se oko deset hektara zemlje, što kako veli Geza, nije to mnogo i nije veliko gazdinstvo, ali trenutno sa njima je zet Marinko Dulić iz Đurđina, od kada se pre desetak godina oženio njihovom ćerkom Majom. Sve ukupno sa zetovom zemljom i uzetom u zakup obrađuju oko 40 hektara. 

Zet se  bavi ratarstvom, a zajedno smo u povrtarstvu. Mi smo suzili asortiman povrća tako da se pretežno bavimo proizvodnjom lubenica i dinja. Bostan nam je glavna proizvodnja i sadimo nešto praziluka i celera, što iznosimo na našu kvantašku pijacu i plasiramo naveliko. Trenutno pod plastenikom imamo celer iz lanjske proizvodnje koji zbog izmrzavanja ne može da prezimi na otvorenom, tako da će uskoro biti spreman za isporuku. Povrtarstvo je segment u poljoprivredi koje donosi profit, doduše, sada manje, jer mali proizvođači teško opstaju pored velikih, jer nisu više interesantne pijace gde opada promet pošto dosta ljudi snabdeva u tržnim centrima i marketima. Mi se držimo zahvaljujući lubenicama i dinjama, a glavno tržište u Subotici udaljenoj oko 17 kilometara. Nisam bostanu merio slast, ali naš sa peska je dovoljno sladak, čim ima mušterija, kaže Geza Vuković. 

Vukovići se lubenicama i dinjama intenzivnije bave desetak godina. U proizvodnju bostana su krenuli krenuli na površini od jednog katastarskog jutra, a do sada su ga uzgajali najviše na tri hektara.

Asortiman je raznovrstan, od malih lubenica koje teže dva do tri kilograma i u poslednje vreme su sve traženije na tržištu, pa do onih bez semenki. Povremeno proizvodimo i lubenice sa žutim mesom ali teško se nabavlja seme i za ovu sezonu imam obećanje da će mi poslati jedna semenarska kuća iz Beograda. Sada je olakšanje kod nabavke semena jer se preko interneta sve može naći i videti i brzom poštom stigne za dan-dva. Dostupna su nam sva kvalitetna semena sa svetske pijace, za razliku od vremena kada smo počinjali i ostavljali svoje seme od najboljih plodova, ili smo po kvalitetno sortno seme morali u Mađarsku - predočava naš sagovornik.

Naravno, gazdinstvo Vuković ima i krupnijih lubenica tako da na tezgama uvek ima pet šest sorti razne veličine, a ove male su sve traženije jer su praktičnije za manje porodice.

Od Geze saznajemo da je rasad za predstojeću sezonu već počeo zasnovati u desetak kontejnera za površinu od pola jutra, koja će se prvo rasađivati, a posao će se kontinuirano nastavljati.

Kontejneri sa semenom se postavljaju u „tople krevete“ na stiropor zasut sa nekoliko centimetara peska i sve je obezbeđeno podnim grejanjem na struju, pa na taj način i u slučaju niskih temperatura imamo sigurno nicanje jer ako je hladno i vlažna podloga mogu da istrule žile rasada. Na ovaj način sam obezbedio da za imam rani segment proizvodnje dosta siguran rasad. Neki normalni rokovi za rasađivanje bostana na otvorenom su početkom maja, ali kada je vreme povoljnije dešava se da rasađivanje bude i ranije…, objašnjava Geza. 

Većinu roda Vukovići prodaju za tezgama na subotičkom Buvljaku, nešto proda prija u Đurđinu i snabdevaju još dva prodajna mesta u okolini, dok se manja količina proda i kod kuće.

Zanimljivo je da su se Geza Vuković i Gorica upoznali i zavoleli zahvaljujući popularnoj TV emisiji “Zmanje-imanje”, kada su Tavankućani 1983. bili gosti sela Saputnica, smešteno između Bitolja i Kičeva (Makedonija).

Geza i kolega Silvester Kozma su godinu dana kasnije su išli da obiđu porodice kod kojih su bili smešteni. Geza je sa Goricom za godinu razmenio par pisama, a kada su se opet sreli Gorica pristane i “na neviđeno” odmah pođe u Donji Tavankut. Svadba je bila za Dan oslobođenja Tavankuta u oktobru, a Makedonci su tada došli sa dva autobusa u uzvratnu posetu i svadbu.  

Pošto bostan prodajem iz prve ruke, ono što proizvedem, onda se može smatrati da je ekonomičnost dobra. Za razliku od regiona gde se bostan proizvodi naveliko, tamo ljudi rade na velikim površinama i zna da u top sezoni proizvodna cena bude niska. Čini se da je dve prethodne sezone cena bila povoljna i naveliko. Lane smo malo kasnili i kada su prispele prve lubenice na našim tezgama smo prodavali po 40 dinara za kilogram, što smatram da je odlična cena, a vremenom je cena pala na 30 i 25dinara. Lubenice mogu da rode tri do pet vagona po hektaru, jer su rodne biljke. Kad podvučemo crtu na kraju svake sezone zadovoljan sam jer su se od povrtarskih kultura lubenice pokazale kao najprofitabilnije, ističe Vuković.

Dok nisu krenuli sa bostanom, Vukovići su od povrtarskih kultura proizvodili širok asortiman, na pijacu se roba nosila kamionom, a kada su uvideli da lubenice vredi uzgajati smanjili su “svaštarenje”.

Lubenice se rasađuju se na foliji, obezbeđenim navodnjavanjem kap po kap, za bostan zemlju valja svake treće godine nađubriti stajnjakom, ukazuje Geza Vuković.

Kako kaže, dodaje se koliko treba veštačkih đubriva, a i putem zalivanja po potrebi i vodootopivih hraniva.

Stalno se prati stanje useva i po potrebi zaštita se obavlja širokozahvatnom prskalicom, veli Geza.

On kaže da lubenica ne zahteva neku veliku negu od bolesti, mada znaju da je napadnu lisne vaši i grinje, ali nije komplikovana zaštita…

Dokaz da Vukovići umeju da podignu dobar bostan je I to što se vrlo retko dešava sa svojih tezgi robu vraćaju kući…   

Tekst i foto: Milorad Mitrović