Ninine mustre: Plivanje
NOVI SAD: Kada neko nauči da pliva, to se smatra velikim uspehom. Nije to neobično kada znamo da je veći deo planete prekriven vodenim površinama i dobro je znati da nam je dostupan i taj, veći deo planete. Ipak, plivanje kao disciplina, za ovu priliku je manje važno od plivanja kao metafore koju često u životu koristim, a u poslednje vreme to radim veoma često.
U smislu snalaženja u životnim okolnostima, ljude delim na plivače i neplivače. Neplivači su oni koji vodu vide kao nepremostivu prepreku kojoj ne žele ni da priđu i pravi su majstori u pronalaženju razloga da vodu izbegavaju i da je smatraju opasnim neprijateljem. Ako se dogodi da u životu naiđe neki veliki talas u koji neminovno moraju da zarone, oni će da se ljute, odbijaju, i na sve moguće načine izbegavaju da se pokvase. Kada ih talas zahvati, najčešće ih poklopi i samo retki uspeju da izvuku živu glavu.
S druge strane su plivači, tj. oni koji su iako im je to u nekom trenutku bilo mrsko, hladno, mokro i odbojno, ipak naučili da plivaju. Bez obzira na veličinu ili silinu talasa koji im se približava, oni zaranjaju u njega zadržavajući dah i koristeći urođenu sposobnost tela da se iskobelja na površinu, izranjaju i po najvećim talasima. Verujem da je čovečanstvo poslednjih godina zapljusnuto upravo takvim velikim talasima promena koji nas svako malo preplavljuju i pretumbavaju. Hteli, ne hteli, moramo da se bacimo i da plivamo kako znamo i umemo.
Neplivači galame, optužuju jedni druge zbog prevelikih talasa, traže krivce i histerično se bune kao da će time zaustaviti talas koji nadolazi. Plivači duboko udišu, hvataju vazduh i zaranjaju u talas plivajući ka mirnoj površini da bi ponovo udahnuli, a onda nastavili dalje, sve dok se uzburkano more ne umiri, a jednom će se svakako umiriti.
Trudim se da kada već moram da zaronim, da onda u tim plivačkim fazama što više uživam. Nekada zapinjem, plivam boreći se da stignem što pre do neke obale, a nekada se okrenem na leđa i opušteno odmaram na površini, skupljajući snagu za nove plivačke poduhvate. Važno je da uvek sa pažnjom dišem, pogotovo kad je more veoma uzburkano i ne dozvoljavam da se nagutam vode niti da je slučajno udahnem u pluća.
Dakle, u okolnostima na koje ne mogu da utičem, trudim se da plivam, najbolje što umem. Talas posmatram, procenjujem njegovo kretanje i oslanjam se na sebe i svoje sposobnosti. A neplivačima samo mogu da poručim jedno naizgled neprihvatljivo, ali opet jedino rešenje kada se već nađu u vodi: samo ukoliko neutrališete strah, možete da se opustite, osetite gde je površina i dopustite prirodi da radi za vas. Sama će vas voda izbaciti na površinu, a onda ćete se valjda i sami setiti da udahnete. Strah je mnogo veći problem od talasa.
Nina Martinović Armbruster
