Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada o Vladimiru Nikoliću

Ona za „Dnevnik“ otkriva priču o Vladimiru Nikoliću naglašavajući kako je ostavio dubok trag u arhitekturi vojvođanskih gradova, a posebno Sremskih Karlovaca i Novog Sada. Dubravka Bajkin navodi da se Vladimir Nikolić rodio 13. juna 1857. godine u Senti, u uglednoj porodici, od oca advokata Andreja Nikolića i majke Katarine, rođene Forović, iz Novog Sada.

- Krstio ga je Georgije Branković, njegov rođak po ženskoj liniji koji će kasnije postati patrijarh, što će značajno uticati na karijeru ovog arhitekte – govori Dubravka Bajkin. - Gimnaziju je pohađao u Pančevu i Mariboru, a studirao je prvo kratko na Visokoj tehničkoj školi u Minhenu, pa na Politehnikumu u Beču, gde je apsolvirao, ali nikada nije diplomirao. U vreme boravka u Minhenu, preminuo mu je otac. Posle devetogodišnjeg boravka u Beogradu, gde je došao na poziv Ministarstva građevine Kraljevine Srbije, poslednjih 30 godina života (od 1892. godine pa do smrti) je živeo i radio u Sremskim Karlovcima.

Dubravka Bajkin priča kako iz njegovog „beogradskog perioda“ nije ostalo mnogo podataka o njegovom radu, te da se jedino zna da je projektovao zgradu gimnazije u Leskovcu, koja je, na žalost, porušena u savezničkom bombardovanju 1944. godine. Ona otkriva kako je u Sremskim Karlovcima, gde je, kako kaže, došao na poziv patrijarha Georgija Brankovića, ostavio za sobom brojna zdanja.

- Njegov prvi i svakako najznačajniji projekat je bio monumentalni Patrijaršijski dvor u neorenesansnom stilu, koji je projektovao 1892. godine i koji važi za najlepše i najreprezentativnije zdanje u Vojvodini – naglašava naša sagovornica i dodaje kako je izgradnja Dvora trajala dve godine, dok je još dve bilo potrebno za uređenje raskošnog interijera. - Posle toga, Vladimir Nikolić je uradio još niz projekata u Sremskim Karlovcima:  Bogoslovski seminar, palatu Narodno-crkvenih fondova (danas Bogoslovija sv. Arsenija), Stefaneum, osnovnu školu. Osim toga, od 1901. do 1909. godine učestvovao je u obnovi Saborne crkve, čime ju je doveo u sklad sa renesansnom palatom Patrijaršije.

Prema rečima Dubravke Bajkin, u  Novom Sadu je 1895. godine, u dvorištu tadašnjeg hotela “Carica Jelisaveta“ (danas “Vojvodina“), po projektu Vladimira Nikolića, sazidano, za ono vreme, vrlo savremeno Dunđerskovo pozorište, u koje je moglo da se smesti 600 gledalaca. Zgrada pozorišta je u potpunosti izgorela u požaru 1928. godine.

Dubravka Bajkin iz UTVNS-a za „Dnevnik“ otkriva kako je arhitekta Vladimir Nikolić u Sremskim Karlovcima sve vreme živeo na Centralnom trgu (danas Trg Branka Radičevića br.15) u kući iz 18. veka, koju je iznajmljivao od Karlovačke gimnazije, a gde je živeo sa majkom i svojom mlađom sestrom Milanom.

- Vladimir Nikolić je bio veoma uspešan, ugledan građanin, ozbiljan, galantan i otmen, a neki savremenici kažu da je bio i pomalo čudan, dok ga je ćerka jednog njegovog prijatelja okarakterisala čak i kao “hladnog, gordog i odbojnog” – opisuje Dubravka Bajkin. - Majka mu je umrla 1902. godine, a posle Milanine udaje (četiri godine kasnije) i njenog odlaska u Beograd, živeo je sam. Nikada se nije oženio, ali je sa svojom domaćicom Franciškom Janoši 1916. godine dobio vanbračnog sina Vlajka. U konzervativnoj sredini toga vremena se, naravno, na ovakve veze nije gledalo sa blagonaklonošću, tako da je Franciška sa sinom živela odvojeno, u Novom Sadu. Pred kraj života Nikolić je priznao sina kao zakonitog.

- Četiri godine kasnije, Vladimir Nikolić je radio na projektu Srpske pravoslavne velike gimnazije (danas Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) – navodi Dubravka Bajkin. - Na žalost, u toku gradnje desila se nesreća, u kojoj su poginula dva radnika, ali je Nikolić uspeo da dokaže da do nesreće nije došlo njegovom krivicom. Godine 1901. on projektuje Episkopski dvor – sedište Bačke eparhije, prekrasnu neobičnu palatu eklektičnog arhitektonskog stila, koji je promovisao bečki arhitekta Teofil Hanzen, čiji je student bio Nikolić. Kako je imao dosta protivnika u Magistratu Novog Sada u to vreme, te da bi izbegao neprijatnosti, dogovorio se da njegov projekat potpiše subotički arhitekta Ferenc Rajhl, koji će i izvesti samu gradnju.

U Somboru je, kako Dubravka Bajkin otkriva, Vladimir Nikolić projektovao Preparandiju (Učiteljsku školu) i Kronićevu palatu, zatim u Sremskoj Mitrovici Srpski dom, u Vukovaru Grand hotel, a u Bečeju Palatu zadužbine baronice Jović.

- To su samo neke od najpoznatijih zdanja iz velikog opusa ovog plodnog arhitekte za koga su zlobnici govorili da za uspeh i najveće naruybine treba da zahvali patrijarhu Georgiju Brankoviću, čije je kumče bio – priča Dubravka Bajkin i otkriva kako je ovaj arhitekta bio strastveni lovac, a odgajao je i konje. - Posedovao je voćnjak i vinograd, pravio je na hiljade litara vina godišnje. U vinogradu je sazidao vilu nazvanu po njegovoj majci “Katarinovac”, a u kojoj je okupljao svoje prijatelje lovce. Taj letnjikovac, na žalost, nije sačuvan.

Prvi svetski rat, kako Dubravka Bajkin otkriva, Vladimir Nikolić je proveo u Beču, a preminuo je u Sremskim Karlovcima 5. marta 1922. godine od raka. On je sahranjen u porodičnoj kapeli Svete Katarine na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima, koju je sam projektovao, dok je ikonostas uradio njegov prijatelj slikar Uroš Predić. Dubravka Bajkin navodi kako su u istoj kapeli sahranjeni i njegovi roditelji, sestra, zet i sin Vlajko Nikolić i dodaje kako je, zahvaljujući donaciji njegove unuke Milane Nikolić Vučković, pre nekoliko godina u Muzeju grada Novog Sada bila organizovana izložba. Ta izložba je, kako kaže, bila posvećena životu i radu ovog značajnog vojvođanskog arhitekte, na kojoj su Novosađani mogli da vide mnoge lične predmete, dokumente, delove nameštaja, fotografije, pisma i slike iz zaostavštine Vladimira Nikolića.

K. Ivković Ivandekić

Foto: Vikipedija i arhiva Dnevnika