„Tajna purpurnih zora“ Vladimira Kolarića: (Ne)poverenje u Čoveka

Ipak, ove odrednice su samo nominalne jer u pričama nije na delu ni istorijska faktografija ni njena znana fantazijska nadogradnja, odnosno nastavljanje iste (manje ili više sledstveno V. I. Propovim teorijama). Ovi se antropološko-arhetipski slojevi podrazumevaju kao deo kulturnog fundusa čitaoca i autor „računa“ na njihovo postojanje jer je nameran da od tih temelja započne svoju unikatnu literarnu avanturu! Kolarić sve pomenute tradicije tretira kao jedno duhovno telo; taj kulturološki „objekat“ ima odlike kosmološkog Singulariteta u kome se, jer je van-vremen i nad-vremen, simultano stiču svi postojeći/mogući elementi tvoreći entitet koji ima zaseban život. Otuda u pričama ne samo da se prepliću raznorodne kulturološke ikonografije već se i obrasci narodnih pesama i legendi menjaju i dopunjuju prema iskustvima i logici postojećih milenijuma ljudske civilizacijske samosvesti okružene božanskim (nadčovečanskim) silama. Stoga najčešći junaci priča, koji pripadaju srpskom srednjevekovnom periodu (pre pada pod Turke odnosno tokom njihove vladavine-okupacija) i nose znana imena (Kraljevića Marka, Hajduka Veljka, Senjanin Janka, Vožda Karađorđa, Svetog Save...), nisu odista oni iz deseteraca niti iz istorijskih dokumenata već su specifična, Kolarićevom rukom sazdana bića koja se samo delimično ponašaju i postupaju kao njihovi temeljni obrasci. A razlika između očekivanog ponašanja i onog opisanog u pričama jeste najpre u odstupanju od matrice, jer je njihov osnovni delatni princip tragedijski i nimalo herojski, uz povremeno prevladavanje čiste radosti ludizama i neodgovornosti za sopstveno postojanje. Slično se dešava i u pričama u kojima su akteri  sasvim obične jedinke (Bosiljka, Radan, Ivo...); ni njihova postupanja ne podležu samo idiličnim obrascima časti, poštenja i ljudskosti, već su neretko (prečesto) potčinjena porivima zlobe, ljubomore, preljube, zavisti i podlosti. Ni u grupi ljudi nisu bolji već su spremni na dvoličnost, izdaju i ubistvo, iz koristoljublja ili iz puke obesti. Kolarić odbija da podržava matrice i nije voljan da maskama plemenitosti i dobrote skriva ružno i zlo; takvim postupanjem daruje životnost pričama iako one izrastaju iz temelja čiju zadatu etičku valjanost on stavlja pod sumnju.

No, ovo odbacivanje nikako ne znači da je sve iza maski ružno i nedostojno; u nizu epizoda plamte ljubav, samožrtvovanje, stid, ponos i druge emocije koje jedinku čine plemenitim, osećajnim bićem. Ako je poverenje u Čoveka u nekim pričama poljuljano, u drugim se ono obnavlja i buja novom snagom. Pisac ne beži ni od pozitivnih ni od negativnih emocija što daje punu sliku ljudskih bića sa svim vrlinama i manama. Jednako tako se ponašaju i nadprirodna bića, od vila i zmajeva do božanstava, predstavljajući se (nalik antičkim bogovima) kao odraz ljudskog ponašanja – ili su, ipak, ljudi odraz božanskog ponašanja? U tom se širokom kontekstu bezvremenosti (koja podrazumeva nastanak, trajanje i nestanak) iščitavaju i religijska učenja i institucije iako su oni najčešće zalog telesne i duhovne čistote.

Seriozno bavljenje esencijom emocija i postupcima koji su odraz delovanja elemenata koji ljudsku vrstu čine jedinstvenom (ali ne etički savršenom), nameće jezičku strogost i preciznost. Pisac stoga nije maniristički kitnjast i raspričan već asketski smeran; upotreba arhaičnih reči donosi plemenitu patinu drevnosti istovremeno vraćajući i svakodnevnim rečima vulgarizacijom zagubljenu dubinu. Započinjući čitanje znatiželjnik biva preplavljen utiskom svečane važnosti teksta da bi, po sklapanju korica, bio siguran da je prisustvovao obznani knjige vanredne vrednosti.

 Ilija Bakić