Rezači vinove loze gastarbajteri u sopstvenoj državi

Rezači se mogu videti još u decembru, ako nije previše hladno jer kada temperatura prevali peti podeljak na Celzijusovoj skali ispod nule, a tada se loza lomi, ne vredi ići u vinograd, pa gotovo sve do aprila. Rano u vinograde zalaze uglavnom „veliki“ vinogradari, odnosno oni koji imaju veće površine pod lozom, pa da bi uspeli sve da orežu na vreme, kreću ranije. A nije bez značaja ni činjenica da radne snage uveka manjka u vinogradu, posebno kada je rezidba u pitanju pošto taj posao mora obavljati obučen rezač, kakvih nema u izobilju.                     

U jednom od vinograda na Čeratu naiđoh na grupu rezača za koje se po naglasku odmah dalo zaključiti da nisu ovdašnji. Reč je o ljudima zrele životne dobi iz okoline Kruševca, koji na privremeni rad u Vojvodinu dolaze godinama, neki i decenijama, poput pedesetdevetogodišnjeg Aleksandra Popovića iz sela Laćisled, koji je glavni među njima četvoricom.

Na pitanje da li je teško, bez zadrške odgovaraju odrično, jer znaju „šta  treba“.

– Jedan čokot rezeš, a u drugi gledaš – objašnjava na duhovit način Aleksandar Popović suštinu posla kojim se bavi. – Za rezača je važno da poznaje sistem rezidbe i da zna kada reže, šta će da ostavi da rađa ove godine, ali i šta će nositi rod naredne. Nije bitno samo skratiti lozu, nego formirati rod za tekuću i godine koje slede. Važno je i orezati što čistije da mladice ne izbijaju mnogo da se ne bi posle isto tako mnogo moralo pleviti kada na red dođu takozvane zelene operacije. Što se sada čistije oreže, manje posle treba radne snage, koja je i inače u deficitu.

Znanje su, kažu, stekli učeći od svojih starih i kroz praksu. Svaki od njih sada može između 800 i 1.000 čokota na dan da oreže. I za to su dobro plaćeni. U Karlovcima dobijaju po  4.000 dinara na dan, dok je u njihovom kraju nadnica nešto niža - 3.500. Uz to dobiju i večeru. Rade od 7 do 17 sati. Za stan se dok su u Karlovcima sami snalaze.

Aleksandar je u Karlovce počeo da dolazi u rezidbu davnih dana, kada je ostao bez posla, tačnije, brzo se ispravlja, kada  je napustio kruševački „14. oktobar“ zbog male plate. Od tada su mu rezidba i drugi poslovi u vinogradima i voćnjacima, što svojim što tuđim, glavno zanimanje. Tvrdi da od toga može da se živi, i dodaje da on od 365 dana u godini, radi 400.        

– Ovamo dolazimo u sezonsku rezidbu, mada ima dosta vinograda i kod nas u Župi, ali ne koliko ovde – veli Aleksandar. – U Karlovcima iskoristimo prvi talas rezidbe, pa po završteku posla ovde, vraćamo se i radimo to isto u našem kraju jer tamo kasnije počinje sezona. Uglavnom povedem trojicu - četvoricu rezača, koliko mogu da ih povezem automobilom. Koliko ostajemo zavisi od vremena. Jednom se desilo da smo 40 dana proveli u Karlovcima i pri tom radili svaki dan. I po kiši. Imamo kabanice i kiša i sneg nam ne smetaju za rad, osim temperature ispod nule. Krajnji rok za završetak rezidbe je početak aprila. Bitno je da ne krene vegetacija mnogo zbog vezivanja. U principu sve to zavisi od toga kakva je godina.

Nema gazde u Karlovcima kod kog nije rezao. Osetila je njegovu ruku loza u Kišovim, Mrđaninovim, Dulkinim, Velesinovićevim, Kurjakovim, Golićevim vinogradima. Ne može ni da se seti svih imena. Ne dešava se da svake godine režu kod istih vinogradara, ali tvrdi da je potražnja za njihovim uslugama  velika.

– Karlovčani traže da i preko leta dođemo u nadnicu, ali to se nama ne isplati. Osim voćnjaka u mom vlasništvu, prihvatio sam se održavanja  vinograda u Župi, koji pripada manastiru Studenica. Imam ponuda toliko da ne mogu da nađem rezača koji bi mi pomogao da odradimo posao. Prinuđen sam da pravim raspored kad i kod koga ću da radim. Ko ne može da to prihvati, mora nekog drugog da angažuje – priča ovaj čovek.     Seća se da je u vreme kad je počeo da dolazi u Karlovce u nadnicu, zemlja bila jeftina i da su to Karlovčani dobro iskoristili i sadili vinograde. Iskoristili su i podsticaje od države, što, kako kaže nije slučaj u njegovom zavičaju. U župskom kraju, po njegovm rečima, nema toliko vinarija kao u Karlovcima. „Rubin“ im otkupljuje grožđe i to po niskoj ceni.

– Džaba ga daš, a drugi na njemu zarađuje. – Mladi neće da rade, a mi iznad 50, zbog godina ne možemo da dobijemo podsticaje – vajka se Aleksandar Popović, koji verovatno sada već orezuje lozu u nekom od vinograda u zavičaju.

Zorica Milosavljević