OkoTVoko: Televizija i Panonski Mornar

Desila se veća tuga u programskim šemama nego kao kad je umro drug Tito. Tuga, plač, neverica. A Đole je tri puta video Tita i pevao mu.

Apsolutno svi mediji su se utrkivali ko će da iskopa nešto arhivsko o Đoletu jer novih stvarni nije ni bilo. Jednostavno Đole nije voleo da dolazi na TV. Ako pogledamo osamdesete godine kada je radio „Specijalnu redakciju’’, ako se setimo da je sa početaka karijere snimao „Pop Ćiru i Pop Spiru” i „Vojnike” i da je pravio štimung u šou programima s Miroslavom Ilićem - jasno je da je Đole bio pravi pravcati šoumen. Otac stend-ap komedije.

Jugoslavija je postal Tugoslavija. HRT je odmah pustio koncert iz Pulske arene. Na autobusu u Sarajevu su ispisali njegove stihove. A u Zagrebu je ostao ćirilični natpis Bećarac. U Splitu su pevali kod Dioklecijanove palate njegove pesme. To je jedini čovek koji je u trenerki i patikama, bez probe, uskočio na Prokurative i zapevao „Panonskog mornara”. I jedini pobedio, a da nije bio Dalmoš ili iz Jugotona. On je bio NAŠ. Što bi rekao patrijarh srpski Porfirije: „Naš Đole je unosio smisao i vedrinu teški godinama”. Bio je u pravu Robert Čoban, u gostima kod Danila Mašojevića u emisiji „Među nama” kada je rekao da je Đole dobijao ružne epitete na mnogim stranicama tabloida i da televizije nisu mogle da nađu skorije snimke Panonskog mornara jer jednostavno nije hteo da ide na televiziju. A svi autori koji su imali sreće da rade sa Đoletom odavno rade na drugim medijima jer niko nije umeo da ceni njihov trud i rad i kako je bilo teško doći do Đoleta. Peca Popović je s pravom rekao da su se mnogi urednici televizija, novinari, pa kolege muzičari ogrešili o velikog umetnika. Bogica Mijatović je gostovao u dve emisije i govorio da Balašević nije voleo da dolazi na televiziju, da je voleo da zakasni na snimanje, ali da snimi na kraju. I zato danas imamo „Muzički tobogan” gde Đole s Lepom Brenom i Nedom Ukraden peva bećarce… To su sve bile osamdesete. Onda su devedesetih godina bili samo koncerti koji su se prenosili na „TV Politika” i to zahvaljujući Aleksandru Tijaniću. Đole se nije pojavljivao na televiziji poslednju deceniju, sem jednom kod Baneta Šovljanskog jer retko kad je ratnik paorskog srca mogao da odbije zemu. Njegova televizijska arhiva je ogromna. I ne treba samo da se haba arhiva kad neko ode zbog ravnoteže među zvezdima. Danas kada bi puštali te humorističke serije i zabavne šou programe, mnogi mladi bi mogli da vide šta su propustili. Ali nema danas ko to da pusti, ko da se seti. Šta reći tek o neukusu da se na ružičastoj televiziji potegla diskusija o najpopularnijem Novosađaninu svih vremena. Ali te večeri Đole je pobedio i s rejtingom. Kao što je imao i najposećenije koncerte i rekorede kada je u pitanju broj koncerata. Da je samo moglo da se meri, potpisujem da bi Đole imao isti broj prodatih Arena kao i Čola, možda i više. To zna i Zdravko jer mu je upravo Đole napisao neke od najlepših pesama sa mirisom Vojvodine „Svadbarskim sokakom”, „Sačuvaj me bože njene ljubavi” i tekst za legendarnu „Mađaricu” koja se u prvoj verziji trebala zvati „Opatica”.

Mogle su pojedine televizije da ga ingorišu, da puštaju svoje glupe programe. Strašno je bilo da ga se kritikuju na ružičastoj televiziji u jednoj emisiji javni servisi što ga toliko emituju. To je obaveza javnih servisa da pušta ono što žele gledaoci da vide. I te večeri sećanje na Đoleta je rasturilo sa rejtingom. Otišao je u krugu porodice da ore nebeske njive i pošto poznaje sve svece da se uveri u onu da neko to od gore vidi sve.

Aleksandar Filipović