Izdavaštvo i korona: Banatski kulturni centar (Novo Miloševo)

Kod nas u Banatu je oduvek postojala poslovica koja je govorila da se treba pružati onoliko koliko ti je jorgan dugačak. To pravilo je za nas dobilo novu dimenziju pojavom digitalnih tehnologija, interneta i društvenih mreža koje smo mi iz BKC-u među privima počeli da koristimo (lajv-striming program smo prvi put organizovali pre više od deset godina kako bi naš međunarodni festival mogili da prate pesnici iz celog sveta). Tako je u novom vremenu, taj jorgan je dobio planetarnu dimenziju, a mi smo zahvaljujući našim festivalima, koje smo preko društvenih mreža organizovali, dobili mogućnost da kao izdavači komuniciramo kako sa konzumentima i kupcima knjiga koje smo objavljivali tako i sa korisnicima naših izdavačkih usluga iz celog sveta.

Dakle, kako naša produkcija ide iz lokala prema globalu, mi kao da smo se već godinama spremali za ovo stanje. Iako smo u ranijem periodu dosta gostovali u zemlji i inostranstvu, ipak, delovanje iz male sredine je neka vrsta izolacije od moćnih centara, te smo veliki deo poslova obavljali na daljinu i preko interneta.

Napominjem da smo u dosadašnjoj produkciji, koja broji preko 500 naslova, objavili knjige autorima iz oko 150 gradova i sela u Banatu, Vojvodini i Srbiji, objavili smo knjige autorima iz nešto manje od 30 država sa svih kontinenata, što samo potvrđuje koliko smo u poslednjih deset godina razvijali virtuelnu saradnju i komunikaciju. Pojava korone, izolacije i samoizolacije učinila je da mi samo nastavimo da negujemo odnose sa autorima i čitalačkom publikom koju smo imali i pre kovida.

Za ovu godinu pripremamo nove istoriografske studije dr Milana Micića vezane za formiranje kolonističkih naselja posle Velikog rata, zatim delo „Od knjige do kuće od kolača: Trgovci i zanatlije u (Velikoj) Kikindi” Marije Tanackov, i studiju „Mokrinski rodoslovi 2” Radovana Šoklovačkog. Kad je u pitanju međunarodna saradnja, pripremamo zbirku pripovedaka „Ne” Franje Frančiča iz Slovenije, zbirke poezije pobednika poslednjih fejsbuk festivala Đina Lajnevebera iz Nemačke i Arvinda Jošija iz Indije, prevod knjige „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski” Radovana Vlahovića na makedonski jezik i „100 pesnika Irske” u prevodu Andrije Ušjaka iz Kanade. U pripremi je zbirka poezije Vlaste Mladenovića, nova knjiga kritika Viktora Škorića, izbor pesama Raše Popova dr Bojane Popović, „Traktat o gastronomiji” Marinka Arsića Ivkova, zbirka priča „Intermeco sećanja” Vladana Simića, pesme za decu Jovana Veljina. Pomenuo bih još knjige „Isusovka” Sanje Obradović, „Dragomir mi kazo” Mirka Čavića i „Zvono otvara vrata” Tijane Rapaić.

Ono što nam zaista nedostaje – to su promocije knjiga koje smo mi imali gotovo svake nedelje, a nekada i po nekoliko promocija nedeljno, po različitim gradovima i selima, gde je taj susret sa publikom uvek rezultirao razmenom energija i obično promotivnom prodajom knjiga, kao i honorarima za autore. U koroni toga nema tako da smo distribuciju i prodaju knjiga sveli kako na Lagunine, Delfijeve i Glasnikove moćne knjižarske lance i na internet prodaju, kako na našoj fejsbuk stranici, a isto tako i na našem sajtu BKC KNJIGE.

Korona je učinila da, od osam književnih manfestacija koje smo tradicionalno svake godine organizovali, kroz koje je prolazilo na desetine pisaca, prošle godine uradimo samo Dane Teodora Pavlovića u živo uz sve mere  distance, opreza i nošenja maski, kad smo nagradili Zorana Đerića i Đorđa Kadijevića. A naš nadaleko poznati Evropski Fejsbuk pesnički festival koji je imao za cilj da virtuelna pesnička druženja pretvori u stvarne susrete, sa koronom je izgubio svoj izvorni smisao.

Ono što je korona zaustavila, to su svakako sajmovi, počev od Novosadskog sajma, sa kojim smo poslednju deceniju organizovali dva evropska festivala, kroz koje je prošlo nekoliko hiljada autora, i gde smo tradicionalno izlagali naša izdanja i koristeći sajamsku logistiku promovisali naše autore. Naš štand je uvek bio mesto susreta i druženja pisaca. Za razliku od komercijalnih izdavača, mi sajam, naročito beogradski, nikada nismo videli kao trgovačku feštu, već nam je daleko bio važniji taj promotivni anagažman na jednoj u jugoistočnoj Evropi od najvećih izlagačkih manifestacija.

Verovatno ne postoji čovek koji nam može sa sigurnošću tvrditi do kada će trajati pandemija. Na to pitanje bi nam jedino Gospod Bog sa sigurnošću mogao dati pravi odgovor, ali se bojim da još uvek nismo zaslužili da nam otkrije istinu. I zato nama koji delamo kao izdavači i ne preostaje ništa drugo do da prihvatimo ove izmenjene okonosti i da veliki broj naših aktivnosti, do daljnjeg, preselimo iz stvarnog u virtuelni svet i da radimo što bolje možemo, umemo i znamo, kaže Radovan Vlahović.

Takođe nam nedostaju i sajmovi knjiga u Evropi gde poslednjih deset godina na štandu Srbije izlažemo naša izdanja prevoda srpskih autora na strane jezike. Napominjem da je oko 15 posto naše produkcije na jezicima manjinskih naroda, a ima ih u Vojvodini preko 26, i na drugim stranim jezicima. Ova svojevrsna kulturna diplomatija koju već godinama radimo, često nije podržana na pravi način od države jer ona ne želi da vidi kakav ogroman resurs imamo u srpskoj književnosti.

Naši izdavači i uvoznički lobi stranih pisaca prosto je zagušio realnu svest da ne treba da budemo samo konzumenti njihovih  literatura već treba da radimo na tome da Evropi i svetu  prodamo prevedena naša dela i nametnemo im našu priču. Mi iz BKC-a o tome već godinama govorimo, ali teško je u debelo uvo kulturne birokratije zabosti svest o tome da naša književnost ne manjka u kvalitetu od onih autorskih prava za koje se daju silne pare i koja se kupuju i onda se domaća publika zatrpava inostranom, a nekad i prosečnom literaturom.

U nama, kako region tako i Evropa, uglavnom vide tržište gde će plasirati svoje pisce i našoj čitalačkoj publici prodati, zahvaljujući našim privilegovanim izdavačima i uvozničkom lobiju, svoje osrednje pisce i svoju osrednju literaturu pod sloganom da su u pitanju vrhunska dela.

Naša država i Ministarstvo kulture nemaju koncept kako i na koji način da našu knjigu i našu literaturu plasiraju na tržišta Evrope i sveta. Oni nisu dovoljno posvećeni kulturnoj diplomatiji i stvaranju strategije prodora naše knjige na strana tržišta. Ja to shvatam kao novi patriotizam kome, ako se posvetimo u novom postkorona vremenu, imamo šansu da naše knjige i naši autori postanu in u Evropi i u svetu.

Prošla korona godina je učinila da fizički postanemo statičniji, da se više baziramo na kancelariju, a život u selu je učinio da, za razliku od izdavača i gradu (koji obično rentiraju prostor) kako smo u vlastitom prostoru, da smanjimo troškove poslovanja. Produkcijski smo objavili 20 posto manje naslova nego predhodnih godina pre korone, a neke od rukopisa prevoda naših autora na strane jezike smo namerno ostavili za ovu godinu u nadi da će pandemija do Beogradskog sajma knjiga proći i da će onda ugledati svetlo dana.

Za prošlu godinu izdvojio bih nekoliko, kod književne publike, prepoznatljivih naslova. Knjiga članaka, ogleda i eseja Dragoslava Mihailovića „Crveno i plavo”. Dr Bojana Popović priredila je knjigu „Todor Manojlović i pozorište”. Dr Milanu Miciću objavili smo petu u nizu knjigu posvećenu dobrovoljcima u Velikom ratu „Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje”. Dr Ferenc Nemet i dr Milan Micić koautori su knjige „Banat – novembar 1918” koju smo prošle godine objavili, pored srpskog, i na mađarskom jeziku. Dr Milan Mađarev javlja se sa knjigom „Nove priče”. Mlada naučnica Milana Poučki pripredila je knjigu „Panonsku ti dušu pružam: kritička razmatranja kratke proze Radovana Vlahovića”. Objavljene su i dvojezične knjige poezije Daniela Piksiadesa iz Kanade (srpski-španski i srpski-francuski) i dvojezična knjiga poezije pesnikinje iz Italije Jonade Roberte Positano (srpski-italijanski). Izvojio bi i knjigu priča mladog stvaraoca sa Kosova i Metohije Jovana Zafirovića „Šta ćeš da budeš kad porasteš”. Objavljene su sledeće knjige Radovana Vlahovića: dve knjige putopisa („Paterica” i „Dopisnice za Nikaša”), dve knjige priča („Sve je u glavi” i „Pun mesec i harmonika”) i dva romana („Evo čoveka” i „Mučenici”), od koji se posebno izdvaja roman „Mučenici: nastavak romana Bapa: knjiga treća”. Roman „Bapa” izašao je i u prevodu Ive Munćana na rumunski jezik.

Radovan Vlahović, književnik, prvi čovek BKC