Milan Novaković, glumac i predavač: Tišina je još glasnija

Umesto u teatru, predstave raznolikih produkcija i oblika preselile su se u dnevne sobe auditorijuma. U ovom virtuelnom podžanru, reditelji su režirali a glumci igrali za sablasno prazne pozorišne sale i kulturne centre. Bez povratne reakcije u vidu lančanog smeha, uzdaha ili aplauza, pokušavali su da kroz ekrane prenesu iste emocije poput onih u pozorištu.

U ovom procesu virtuelnog snalaženja našao se i novosadski glumac Milan Novaković. Budući da je i asistent glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pored izvođačkog prilagođavanja onlajn pozorištu, morao je da se na identičan način prilagodi i predavanja studentima.

 U kojoj meri je ova situacija uticala na Vaš uobičajen način rada?

- Jasno je da je uticala značajno, jer nas je udaljila jedne od drugih. Kao zaposlenom na Akademiji umetnosti gde radim sa studentima, oduzela mi je direktan kontakt s njima, odnosno morali smo da pređemo na onlajn nastavu. Studije glume su veoma specifične. Onlajn nastava je novo polje u kome pokušavamo da se snađemo, istražimo ga i da na kraju izvučemo najbolje. A kao glumcu, oduzela mi je prostor za rad, kreaciju i što je najvažnije - susret sa publikom. To ne znači da je rad stao u potpunosti, ali je uvedena nova rutina. Komunikacija svedena isključivo na društvene mreže, višesatno sedenje u sobi, čitanje. Ponekad i gubitak volje za rad.

 Nedavno ste u Kulturnom centru Rumenke izveli predstavu bez publike. Kakvi su utisci? 

 – Prvobitno smo koleginica Nikolina Spasić i ja  osmislili projekat „Za građane i građanke”, koji je podrazumevao igranje predstave „Ljudi za mašinom” u pet mesta nadomak Novog Sada s ciljem bogaćenja ponude kulturnih sadržaja van centra Grada. U trenutku kada je uvedeno vanredno stanje, morali smo da se prilagodimo situaciji i odlučili smo da predstavu snimimo, te da je emitujemo onlajn putem društvenih mreža. To izvođenje, snimanje, bilo je u najmanju ruku čudno. Budući da smo predstavu i ranije izvodili, navikli smo na kontakt sa publikom, na njihove reakcije. I sve vreme smo imali osećaj da nešto nedostaje. Naravno, i van ove situacije predstave se ponekad snimaju bez publike, ali u ovom specifičnom trenutku, kada vlada pandemija, ta tišina u sali bila je još glasnija.

 Da li se za predstavu bez publike može žargonski reći: nije to - to?

– Apsolutno. Pozorište bez publike ne postoji. Reč pozorište potiče od grčke reči theatron koja je izvedena od reči theaomai što znači videti, gledati, posmatrati. Mi stvaramo nešto da bismo to prikazali publici. I publika pođednako učestvuje u predstavi kao i glumci na sceni. Zato je svako izvođenje jedinstveno i neponovljivo, jer svako veče neko drugi sedi u gledalištu. To je posebna razmena energije, misli i emocija.

 Smatrate li da onlajn izvođenje može postati svakodnevnica u glumačkoj profesiji?

– Prikazivanje snimaka odigranih predstava nije nešto što bi trebalo da postane svakodnevica, iako ti snimci jesu korisni i važni da postoje kao arhivski materijal. Međutim, stvaranje novih predstava koje se rađaju u uslovima koje diktira virtuelni svet jeste nešto što će možda biti deo budućnosti. Kako koristiti skajp, zum ili slične aplikacije za stvaranje predstave koja se dešava sada i ovde? To je nešto što me zanima i što sam do sad jedino video u onlajn predstavi „Višnjik u Višnjiku„ reditelja Boba Jelčića.

 U doba pandemije,  može se reći da sve stagnira, pa i pozorište. Da li u Novom Sadu postoje uslovi za stvaranje novih predstava koje bi se izvodile u budućnosti?

– Rad na kreiranju novih predstava nije stao. Kao što sam pomenuo, uz poštovanje svih mera, većina pozorišta i dalje priprema nove naslove, ali  čekaju trenutak kada će publika moći da uđe u gledalište i premijerno pogleda nove predstave. Ipak, verujem da postoje kreativni stvaraoci koji razmišljaju i o novim formama koje mogu da zadovolje epidemiološke mere, a da izvođačka umetnost nastavi da nesmetano okuplja svoje gledaoce. Vidimo da se u svetu dešavaju koncerti gde su i izvođači i publika u zasebnim balonima, zaštićeni jedni od drugih, tako da, svašta je moguće.

        Teodora Koledin