Pedagog Dragana Bajatović o uzorima mladih

Pitamo se, naravno i ko je odgovoran – da li smo to mi roditelji, ili je to škola, država ili su to možda mediji? Ili svi zajedno. Kakva je to slika sveta koja se mladima pruža da odražava ovakvu stvarnost? Ko su uzori našoj deci? O tome pričamo sa pedagogom Draganom Bajatović iz novosadske gimnazije „Svetozar Marković“.

– Uzor bi trebalo da bude ona ličnost na koju se mi ugledamo, kroz koju se ogledamo i koja nam u svojim porukama daje smernice kojim putem treba da idemo. Mislim da su uzori današnjih tinejdžera - medijski. Porodica je amputirana i stavljena je tamo gde joj nije mesto, a medijska kultura počinje da bude primarna u formiranju ličnosti mladih ljudi. Odlika današnjih uzora koje mladi prate je da su neprovereni, trenutni, u trendu! Današnji mladi ljudi svoje uzore formiraju na osnovu onoga što vide i čuju na društvenim mrežama (snepčet, tik - tok, instagram, fejsbuk...),u medijskom prostoru (jutjuberi)...

Zašto je to tako?

– Tradicionalne vrednosti su potisnute, a nametnute su nam one koje niti su karakteristične za naš narod, a još manje za našu kulturu življenja koja nije od juče, nego traje vekovima. Suština je da je brisanje tradicije dovelo do gubitka čvrstog temelja. S druge strane, ovo je vreme kada smo preplavljeni informacijama koje su lako dostupne, često neodmerene i još češće neproverene, lako se postavljaju, a još se lakše brišu... Sve se lako i brzo dobija!

Kakvi bi trebalo da nam budu uzori?

– Svaka država, pa i naša, mora da se bori za svoju mladost! Uzori se stvaraju u kući i u školi i svako od nas bi trebalo da bude uzor svom detetu. Ako posegnemo za primerima iz istorije, tek tu je naš narod bogat izuzetnim ljudima: od Svetog Save do Nikole Tesle, Milutina Milankovića, od književnika, slikara do ljudi koji su svojim obrazovanjem i delima zadužili svoj narod. Ali, bojim se da je došlo do inverzije: roditelji u trci sa vremenom, da obezbede sve što je porodici potrebno za svakodnevni život umorni su da bi se s punom pažnjom posvetili deci.

Kada roditelj dođe kući, dete je već na nekoj društvenoj mreži ili je negde u virtuelnom svetu. Više je odsutno, nego prisutno. Dečiji prostor je zatrpan virtuelnim izazovima. Često mogu da se nađu i u kandžama neprimerenih zahteva, koji se ponekad tragično završavaju. Psiha u tinejdžerskim godinama je kao sunđer, sve upija. Potrebno je „zalivati“ pravim vrednostima! A kakve su im vrednosti preko društvenih mreža ponuđene?

Da, ali deca gledaju kako školovani roditelji teško zarađuju za život, a vide neke druge koji sa mnogo skromnijim znanjem i obrazovanjem lagodno žive... Kako se izboriti s mitom da se novcem kupuje sve?

– Da, postavlja se mit da je samo bogat čovek uspešan. Da je samo važno imati, a nije važno kako je stečeno. Pitam se gledajući TV ovih dana, da li je primereno da u našim medijima najviše govore estradne zvezde? Da li je moguće da su one jedini zaslužni građani ove zemlje i zar samo oni imaju nešto da kažu? Gde su ostali? Zar nemamo sjajne književnike, umetnike, naučnike i sportiste koji su ostvarili svetske karijere? Šta raditi s takvim pristupom? Imamo prezauzete roditelje, škole koje imaju samo obrazovnu, ali ne i vaspitnu ulogu i društvo koje je pustilo na medijsko tržište toliko toga.

Ko je odgovoran?

– Da li ste primetili da je trend da niko ni za šta nije odgovoran! Da sve što se uradilo danas – zaboravimo sutra. U istočnjačkim kulturama postoji kult nezaboravljanja i neguje se lična odgovornost. Kada smo se mi u našoj novijoj istoriji suočavali s ratovima, genocidom, bombardovanjem – onda se sa zapadnih medija plasirala kolektivna odgovornost, što mi kao pojedinci normalno nismo mogli da prihvatimo, bar ne na taj način na koji je servirano. Još tada sam kao mlada osoba bila zatečena s krivicom koja nije bila moja – mislim da se tu počelo sa tom idejom da se u ime nekih viših interesa briše lična odgovornost.

S druge strane, kada je čovek lično odgovoran za svoja dela, porodicu, za svoj rod tek tada ćemo moći da se vratimo na prave vrednosti. Kada se ujutro pogledamo u ogledalo tebalo bi da se upitamo šta danas možemo da uradimo za sebe i svoju porodicu, za svoju okolinu, da bismo mogli da mirno spavamo i sutrašnji dan dočekamo s osmehom. Tek tada, kada prihvatimo sopstvenu odgovornost za urađena dela – možemo biti primer našoj deci.

Koliko je tome doprinelo marginalizovanje prosvetnih radnika?

– I te kako, mislim da je velika greška učinjena kada je škola postavljena na društvenu marginu, gde su prosvetni radnici gledani kao oni koji nisu toliko bitni u društvenoj hijerarhiji. Takođe, marginalizovana je mogućnost da se loše stvari i loša dela sankcionišu u pravo vreme. Svedoci smo da se sankcionisanje mnogih loših dela do unedogled prolongira i da se time krivi ne kažnjavaju, a njihova odgovornost obesmišljava. Mislim da mi kao društvo ne bismo smeli da dozvolimo da se otpisuju loša dela!

Kolika je odgovornost roditelja?

– Ne prihvatam da su roditelji isključivo krivi. Pa nije roditelj sam, izvan konteksta. Porodica je osnovna ćelija društva... Mi smo svi umreženi! Potrebno je porodicu postaviti na prvo mesto, a obrazovnom sistemu vratiti vaspitnu ulogu. Medijski prostor treba ispuniti obrazovnim materijalom, a kontrolisati upotrebu i zloupotrebu plasiranih informacija i sadržaja.

Marina Jablanov Stojanović