Priče o gospodi tamburašima, bandama i kafanama

I ne samo oni, već sve ono što je obeležilo poslednjih vek i po kada je reč o tamburaškoj muzici na širem području  Panonske nizije.

–  Ovu knjigu nisam pisao kao muzičar, muzikolog ili kao istoričar muzike – kaže autor Zoran Knežev, koji bez prekida  počev od 2016, pred kraj godine donosi novo štivo iz prošlosti. – Kroz ovu knjigu imam potrebu i želim da odam poštovanje i priznanje za sve ono što su tamburaši uradili na tom polju, ali i da ostavim trajnu zabelešku nekim budućim generacijama, na svu tu Gospodu – tamburaše i njihove bande. Trudio sam se da obuhvatim sve narode koji na tim istim  prostorima preferiraju tamburašku muziku, i koji su ostavili traga u prošlosti.

Tamburaške priče Knežev je ispričao na 730 strana bogato ilustrovanih sa  čak 1.301 fotografijom. U knjigu su, po njegovim rečima, utkana dokumenata iz Istorijskog arhiva grada Novog Sada, arhivska građa iz Muzeja grada Novog Sada, Muzeja Vojvodine, Rukopisnog odeljenja i Biblioteke Matice srpske. Pored tih  dokumenata,  knjiga donosi članke iz predratne i posleratne štampe,  zanimljive priloge i priče prikupljene putem interneta i elektronskih medija, ali i „žive reči”, na šta Knežev puno polaže. Kaže  da se trudio da svaki živi muzičar ili poznavalac tamburaške muzike, do kojeg je uspeo da dođe, ispriča svoju priču, onako kako je on osetio i “živeo” tamburu i tamburaški život.       

– Fotografije su uglavnom iz privatnih arhiva Zvonka Bogdana, Bocana Nikolića, Zorana Bugarskog Brice, Marinka Piukovića i mnogih drugih muzičara – kaže Knežev. – Ponajviše zahvaljujući  Zoranu Begešu Nikoliću, koji mi je pomogao da predstavim plejadu romskih muzičara, mnogi od njih će bit otrgnuti od zaborava jer je Zoran uspeo da od njihovih familija pronađe fotografije i da napišemo po koji redak o njima samima. Dosta se bavim u knjizi romskom tamburaškom muzikom jer su oni po mom mišljenju  obeležili jedan deo života svih nas i prosto ne znam da li postoji neko ko nije išao “na Cigane”.

– U tim drugačijim i ne tako davnim vremenima, živeli su muzičari za muziku iza gosta – veli Knežev. – Voleli su svoj posao i svirali bi do „sudnjeg“ dana. Takvim odnosom prema muzici i pozivu, ostavili su neizbrisiv trag u svojim Deronjama, Silbašu, Sivcu, Bačkoj Palanci, Subotici, Somboru, Tavankutu, Novom Sadu i mnogim drugim mestima širom Vojvodine, Slavonije, Panonije... Po tim muzičarima neka od tih mesta postala su poznata i priznata. Bilo ih je i „crnih“ i „belih“, a svi su znali tamburu „u dušu“. Imali su istančan osećaj za muziku jer su se rađali kao druga, treća ili ko zna koja generacija muzičara po redu, i štim im je već bio u genima. Širili su tamburaški melos gde god su stigli i bili su uvažavani od Kanade i Amerike, preko Evrope – Pariza, Beča... i duž čitave kugle zemaljske. Svirali su krunisanim glavama, od cara Viljema i Franca Ferdinanda do kralja Aleksandra i Tita, kao i svetski poznatim glumcima, pevačima, milijarderima, rečju, svetskom yet setu.

Kako sam kaže, zamislio je knjigu kao  zbornik sećanja i uspomena na sve pokojne, „besmrtne” tamburaše, ali i na žive, koji su to zaslužili. U njoj se našlo mesta i za mnoge zanimljivosti. U prvom redu, posebna pažnja posvećena je najstarijoj tamburi s ovih prostora koja se nalazi u Zavičajnom muzeju u Čereviću, na kojoj je svirao Jovan Grčić Milenko. Knjiga donosi priču o Paliću i tome kako uz pomoć tamburaša postaje mondensko mesto, sa spiskom gotovo svih tamburaških bandi koji su tamo  svirale od kraja 19. veka do početka Prvog svetskog rata, ali i autorske tekstove znamenitih ljudi iz sveta tambure i novinarstva, intervjue sa vrsnim poslenicima tamburaške muzike.

Zorica Milosavljević