Verner Erhard, slavni nemački dirgent u Novom Sadu, majčinom zavičaju

– Nastupao sam i u Sankt Peterburgu, Luksemburgu i, naravno, rodnom Kelnu, gde sam 1985. osnovao danas poznati „Končerto Keln”, a pre 16 godina „L‘arte del mondo” i na turnejama po Evropi, Severnoj i Latinskoj Americi „Umetnost sveta”  pronosimo planetom. No, poziv iz Novog Sada uzbudio me je posebno. Silno bi se radovala moja mama, rođena Novosađanka, da može čuti kako sam pozvan u grad njenog detinjstva i mladosti, koji joj je pružio mnogo radosti i patnje. 

Na kraju Drugog svetskog rata, Nemci, odrasli, žene i deca, koji su ovde ostali smatrajući Novi Sad i ravnicu svojom domovinom, dopali su u logore. Građanskoj, radišnoj i imućnoj porodici Buhmiler konfiskovana je imovina, četrnaestogodišnja Magdalena s porodicom odvedena je u sabirni centar na novosadskom Sajmištu, a potom u kasarnu Mornarice na Dunavcu.

– Poslednji put je videla svog oca Johana kad je odveden u Sremsku Mitrovicu – nastavlja her Erhard. – Posle četiri godine tamnovanja, tek punoletna, krajem 1948. puštena je na slobodu. U logoru je upoznala Amadeusa, muzičara-amatera, koji je svirao u Društvu prijatelja muzike, iz kojeg je kasnije izrasla Novosadska filharmonija, pa ponekad govorim da je moj otac osnivač. Mnogi misle da istoriju njihovog naroda čine seobe, a zapravo, istorija čovečanstva su seobe, proterivanje, mukotrpan rad, glad, smrti, rađanja i neminovni napredak. I sudbina moje porodice je takva. Mama i tata su se venčali u Novom Sadu 1950. Dve godine kasnije rođen je moj stariji brat Amadeus, ubrzo se porodica seli u Keln, gde je tata završio Ekonomski fakultet i postao finansijski inspektor, a ja se rodio 1956.

On nastavlja priču:

– Lane smo bili zajedno u Sinagogi. Ja sam dirigovao, violinu je svirao  mlađi brat Martin, a u publici sedela rođena braća Amadeus i Bernd, te brat od ujaka Karlo Buhmiler. Nedostajale je moja majka, preminula 2014. u Nemačkoj. S tog prostora naši preci su pre više od dva veka pošli i vremenom stigli na teritoriju današnje Vojvodine – priča maestro, čiji je brat Karlo, Novosađanin, zaslužan za okupljanje familije.        

Pokušavajući da vrati konfiskovano imanje, tri godine je kopao po crkvenim knjigama i nabavljao faksimile dokumenata iz arhiva više evropskih zemalja. Švapski pedantno, skupio je ogromnu građu, čak i od rođaka iz Amerike. Povodom 230 godina doseljavanja Buhmilerovih u južnu Ugarsku, tihi, skromni Karlo, napravio je fascinantnu monografiju, štampanu na specijalnom papiru presvučenom kazelinom, što joj daje porcelanski izgled, čarobnu patinu i otmen duh. Na kraju knjige je porodično stablo, od bele pčele Johana Buhmilera, krštenog 1621. do Anje i Nine Buhmiler, rođenih 2008. Posebno trista fotografija svedoči o istoriji porodice. U centru najstarijeg, stogodišnjeg fotosa, moćni bik, s rogovima kakve je na svojim slikama zabeležio poznati slikar Milan Kerac. S leve i desne strane golobradi mladići, mesarski pomoćnici s dugim belim keceljama, za koje je zadenut robustni alat njihovog posla. Levo Ignac Buhmiler, vešti zanatlija i domaćin kojim se porodica ponosi.

Većinu fotografija snimio je Karlov otac, kad je iz Budima doneo aparat da beleži porodične trenutke. Ima tu i dečaka u tričetvrt pantalonama s hozntregerima i plastičnom puškom, gospode s leptir mašnom, lulom i halbcilindrom. Na nekima su devojčice i devojke u šlingovanim, čipkanim haljinama, gospođe u kostimima od skupih materijala kupljenih u Beču i šivenih po poslednjoj modi. Plavuše, brinete i sede gospođe s loknama onduliranim kod frizera na glavnoj ulici. Skupocenu knjigu je Karlo objavio u 30 primeraka. Jedan je poslat u Muzej Dunavskih Švaba u Ulmu, a ostali rođacima rasutim širom sveta.

– I ja sam dobio tu porodičnu bibliju, koja nas je ponukala da se upoznamo. Naši novosadski rođaci bili su kod nas u Nemačkoj, a mi došli ovamo. Moja muti nije doživela da vidi monografiju, niti da me njen rodni grad pozove, ali je šest meseci pre smrti dobila sudsko rešenje čekano sedam dugih decenija. Po zakonu je rehabilitovana, a odluka Komisije za konfiskaciju je poništena, mada kuća, plac i radnja porodici još nisu vraćeni – konstatuje mirno maestro, koji zaraznim optimizmom, entuzijazmom i kosmopolitizmom pleni ne samo kolege muzičare i publiku. 

Jelena Stamenković