Disciplinovanje dece u Srbiji: Psihološka agresija zamenila kaiš

Govoreći o večitom pitanju – kako sprečiti neželjeno ponašanje kod dece, Milica Pejović Milovančević iz Instituta za mentalno zdravlje istakla je da je tanka linija između pokoravanja i tehnika pozitivnog disciplinovanja, a u poslednje vreme suočavamo se i sa vaspitavanjem bez pravila, koje takođe nije poželjno.

– Iz godine u godinu opada postotak roditelja koji priznaju da koriste bilo koji nasilni metod: 2005. ih je bilo 73%, 2010. – 67%, 2014. – 43%, a ove 45 odsto, s tim što 10 procenata ispitanika veruje da je fizičko kažnjavanje neophodno za uspešno podizanje dece – dodaje ona.

Kako kaže, u istraživanju su precizno definisane tri kategorije. Prva od njih je nanošenje emocionalnog bola kako bi se ispravilo ili sprečilo neko ponašanje.

– Kao društvo često nismo svesni da je psihološka agresija takođe nasilje, pa je, prema iskazima, primenjuje više od dve trećine ispitanika: 70 odsto je vikalo, 50 odsto pretilo da će udariti, a svaki deseti roditelj priznao je da je psovao i vređao svoje dete. Ispostavilo se da je u poređenju sa fizičkim kažnjavanjem, na koje češće stavljamo akcenat, ovo znatno izraženiji transgeneracijski prenos obrazaca ponašanja – napominje.

Roditelji pak ređe saopštavaju da primenjuju batine, ali gotovo polovina kaže da je tokom prethodne godine barem jednom udarila dete.

– Udaranje rukom po zadnjici je najčešće, što čini nešto više od trećine anketiranih. Šamar ili udarac po glavi prijavio je svaki deseti roditelj, dok batine kaišem ili nekim drugim predmetom primenjuje svaki petnaesti-šesnaesti roditelj. Dva najčešća razloga jesu neposlušnost i opasna situacija. Većina je odgovorila da su prvi put tukli dete kad je ono imalo između dve ili tri godine, kada je kognitivna zrelost na tako niskom nivou da ne možemo očekivati da razume svoje postupke na pravi način. Treću vrstu nasilja, zanemarivanje, počinila je tokom prethodne godine jedna trećina staratelja: 15 odsto njih često ostavlja dete samo kod kuće, a dva odsto nema mogućnost da ga nahrani ili odvede do lekara ako je to potrebno – kaže.

Interesantno je da oni koji su prošli kroz pakao teškog fizičkog kažnjavanja u velikom procentu kasnije ne prenose ni fizičku ni verbalnu nasilnu metodu na svoje potomke, potvrđuju rezutati analize.

Prema rečima Olivera Toškovića sa Instituta za psihologiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, objašnjavanje kao nenasilnu praksu disciplinovanja primenjuje 86 odsto roditelja, među kojima prednjače visokoobrazovani, i to pretežno Vojvođani, posle čega slede kazne kao što su zabrana izlaska ili tzv. tajm-aut.

– Većina tvrdi da u svoju svakodnevnu roditeljsku praksu uključuje aktivnosti koje podstiču razvoj: 85 odsto se igra sa svojom decom, 97 odsto ih grli ili im na drugi način pokazuje ljubav, ali svaki treći nema naviku da čita knjigu ili priča priču pred spavanje, svaki peti nije učio decu da broje, a svaki četvrti nije im pomagao da savladaju azbuku. To znači da vaspitno-obrazovni segment izostaje, ali nam je jako važan emotivni deo – kaže Tošković.

Na pitanje da li bi zakon koji bi imao nultu toleranciju na nasilje prema deci mogao da dovede do zloupotrebe i lažnih prijava, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević napomenula je da takav rizik postoji, ali da to nije prioritet.

– Nikada se ne deluje na osnovu samo jednog iskaza. Ukoliko se misli na slučajeve mlađih adolescenata u inostranim državama, koji su prijavljivali nasilje kada bi se našli u sukobu sa roditeljima, i tu se postavlja pitanje zašto je baš na taj način adolescent odreagovao i pokušao da privuče pažnju. Sama prijava po tom osnovu, bez obzira na to da li je zloupotrebljena ili ne, značajan je indikator – ističe.

Hoće li u tom slučaju roditelj postati nemoćan u odnosu na dete, objasnila je Milica Pejović Milovančević, odgovorivši da se zdrav autoritet ne postiže strahom, a ako je jedina metoda disciplinovanja fizička kazna, onda pričamo o nemoćnom roditelju.

Slađana Milačić