VIKTOR SAVIĆ, GLUMAC: Ljudi reaguju na emociju

Gluma mu je omogućila da s vremena na vreme „obuva“ tuđe cipele, a sudeći po spisku svih uloga u kojima se našao, reklo bi se da je jedan od retkih mladih glumaca koji je dobio priliku da sebe razloži na toliko slojeva i svoj talenat nam iznova pokloni u punom sjaju. Viktor je jedan od onih glumaca kojima verujete u kojoj god da se ulozi nađe, a gledali smo ga i kao opasnog i kao dobrog momka, gradskog šmekera, sportistu, umetnika... Do danas je najviše prepoznatljiv kao Milutinac iz filmova „Montevideo, Bog te video“ i „Montevideo, vidimo se“. Ta uloga mu je omogućila da, kako je nedavno rekao, doživi pokretačku energiju i stvara nešto što će dugo iza njega ostati.

Trenutno ga subotom i nedeljom od 21 čas gledamo u glavnoj ulozi u seriji „12 reči” koja se emituje na kanalu Superstar. U toj seriji Viktor igra mladog advokata Miloša koji ima problematičnu prošlost zbog čega je izgubio dozvolu da se bavi advokaturom. Zbog „crne mrlje” u biografiji Miloš je godinama živeo na socijalnoj margini. Međutim, poznati beogradski advokat Tomislav Grubor otvara Milošu vrata čuvene advokatske kancelarije i on postaje zastupnik odbrane u velikom procesu protiv mafijaškog bosa Žarka Čečerine koji je pod istragom i čija je imperija uzdrmana.

– Ono što „12 reči“ razdvaja od ostalih krimi serija koje imamo sada priliku da gledamo, pored izvrsne režije Jelene Stolice, izvrsnih glumaca i ritma, koji smo imali priliku da gledamo u nekim skandinavskim serijama, onako usporenijeg ritma koji je sve samo nije dosadan, odvaja i to što je drugačija perspektiva iz koje se posmatra kriminalna radnja serije, kroz pravosuđe, preko hakera i preko nekih potpuno običnih ljudi i njihovih priča – rekao je na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin glumac Viktor Savić.

Serija nas iz epizode u epizodu polako uvodi u ljudske sudbine i odnose u svetu advokature, a svojom dinamikom i misterioznošću, reklo bi se, donosi drugačiji pristup u prikazu same radnje. Koliko je vama stoga bilo uzbudljivo da čitate scenario i gradite svoj lik?

– Bilo mi je jako zanimljivo i da čitam scenario i da gradim svoj lik, imao sam priliku da komuniciram sa nekim ljudima iz sveta advokature i prava, a posebno mi je bio zanimljiv, posle svega toga, rad sa rediteljkom Jelenom Stolicom.

Serija nosi zanimljiv naziv, a u samom startu nam još uvek nije poznato šta nam „12 reči“ otkriva. Možete li nam reći zašto serija nosi baš taj naziv?

– „12 reči“ predstavlja kod kojim se otvara novčanik u kojem su kriptovalute.

Priča serija nas vodi i u svet hakerskog podzemlja, o kojem se do sada nije mnogo govorilo u domaćim serijama i filmovima. Koliko je vama ovaj scenario otkrio neki novi svet koji nas okružuje?

– Zapravo taj svet mene i moju generaciju okružuje oduvek. Dakle, ja sam eto ’83 godište, pa sam imao i tu sreću da pripadam i generaciji fiksnih telefona, ali jako rano sam dobio kompjuter i rano počeo da se zanimam za to, da se upoznajem sa tim terminima i sa tim svetom, imam dosta drugara koji se bave time, ne iz ove perspektive hakera kakve imamo priliku da gledamo u seriji, to je sve malo dublje, naravno, ali nije mi bilo strano.

Snimate i film „Bilo jednom u Srbiji“, koji će kroz ljudske sudbine prikazati život i privredu leskovačke čaršije između dva svetska rata, a izjavili ste da vam je zanimljiv jer ima pokretačku ideju. Šta vas je to posebno inspirisalo da radite ovaj film?

– Upravo to me i privuklo, ta pokretačka ideja, film koji je jedna nadahnjujuća priča o junacima između dva rata koji su povratili veru i pokrenuli svoje sugrađane da prevaziđu te ratne poteškoće i film koji negde propagira prave vrednosti, odnose i ljudsku bliskost.

Da li vam je bilo teže da savladate južnjački naglasak ili da svojom emocijom dočarate lik Coneta kojeg igrate u tom filmu? 

– Svakako je uvek teže baviti se emocijom nego dijalektom. Dijalekt mi nije bilo teško da savladam, pogotovo što je na nivou uslovnosti, bitno je da ljudi razumeju i da čuju o čemu mi pričamo, a i leskovački nije toliko komplikovan kako ga mi zamišljamo. Dosta podseća na niški, samo su melodije malo drugačije, ali ono što je najvažnije kada radiš na takvim projektima je da se ipak baviš emocijom, jer to je ono na šta ljudi reaguju mnogo više nego na to kako si „uradio“ dijalekt.

Koliko vam cela situacija u vezi sa pandemijom remeti kontinuitet u kreativnom procesu i izgradnji lika kojeg tumačite, budući da je zbog koronavirusa snimanje prekinuto?

– Često se dešava kod nas da se snimanje obustavlja zbog vremenskih perioda i vremenskih uslova, postoji dosta scena koje smo svakako morali, bez obzira na pandemiju i na situaciju sa virusom, da ostavimo za proleće, jer smo već lagano ušli u zimu, a postoji dosta scena koje se dešavaju kada je lepo vreme. Nažalost, Ivan Bekjarev se razboleo i na kraju nesrećno završio svoj život, tako da zbog toga svega nam je ostalo malo više dana nego što je planirano, ali to nije ništa strano u našem poslu. Čak i seriju „12 reči“ smo snimali skoro godinu dana, naravno ne u kontinuitetu, ali sve ukupno.

Kako na vas utiču neizvesne promene u radu pozorišta i kako doživljavate energiju publike u novim okolnostima pod kojima igrate na sceni?

– Dosta se to odražava na pozorište i na pozorišni život i na pozorišni rad, sve što se trenutno dešava. Evo, sada je situacija takva da ćemo morati da otkažemo predstave i u decembru i u januaru jer se pomera vreme kada sve mora da prestane sa radom. Bilo je najpre do 18 časova, pa su pozorišta pomerila svoje predstave na 16 časova. Međutim, sada su nove mere donele rad do 17 časova i mi u „Teatru na Brdu“ smo morali da otkažemo ceo repertoar jer ipak smo privatno pozorište koje funkcioniše od karata i od publike i onda je veliki rizik, a naravno sve vreme plaćamo i poreze i troškove i struju i sve ostalo, tako da nemamo mnogo prostora da rizikujemo. Što se tiče uslova igranja dok su ljudi u sali sa ovim bezbednosnim merama, ja sam bio skeptičan, ali se pokazalo da zapravo funkcioniše. Uvek je naravno bolje kada je puna sala, međutim ljudi se pridržavaju mera, reaguju i potpuno u jednom trenutku se i zaboraviš da su bilo kakve mere, tako da mogu da kažem da funkcioniše.

Vladimir Bijelić

OKVIR

Treba ići mudro

Čime hranite optimizam ovih dana, kada nam tmurne informacije pristižu sa svih strana?

– Svoj optimizam hranim isključivo verom u Boga i u njegovu volju i prepuštam se njemu. Naravno, to radim kroz knjige, molitvu, u crkvi i kroz službe, liturgije. Pored svega toga mi je naravno u glavi da ko se čuva i Boga čuva, tako da ne treba poginuti ludo, treba ići mudro.