„Velika depresija” u Srpskom narodnom pozorištu: Satić kuca tika-taka

Velika depresija, velika borba erosa i tanatosa, egocentričnost savremenog čoveka, industrijalca i žena, devojaka iskorišćenih u fabrikama masovnih, a sve praznijih kultura.

„Vilica Ebena Bajersa“, kako se originalno zove komad praizveden pod naslovom „Velika depresija“ u režiji Marka Čelebića (Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture), zasnovan je na stvarnim likovima i fenomenima s početka 20. veka, kada se radijumom baratalo ne samo golim rukama, u fabrikama, nego je bio proglašen i za eliksir mladosti. Večnog sjaja.

Bogati američki industrijalac Eben Bajers i njegova porodica, brat, otac i žena, centralna su okosnica drame, dok su svi drugi – hor devojaka poznatijih kao Radium girls – kolateralna šteta izuma doktora Vilijam Bejlija, „bonus“ lika. Grujić piše izrazito poetski i dok s jedne stane pratimo unutrašnji doživljaj raskalašnog života Ebena Bajersa i njegovog brata, uz ženu koja sanja svoje snove i oca koji više podnosi njihovu realnost, s druge je hor devojaka koje su zapravo radnice s imenom i prezimenom, „nikad oba“, u fabrici Bajersovih. Iako su i dijalozi Bajersovih mnogo više monolozi, hor devojaka ima niz songova koji se pretapa i u pojedinačne replike, dajući obrise i njihovoj, uslovno rečeno, individualnoj istoriji.

Ko je više seksualno opštio, kako, gde, pitanja su koja zabavljaju, ne muče momke, industrijalce kojima je ćale ostavio sve, samo da rade. Generacijski, on je svoje uradio, doneo je železo, izgradio gradove, ostao bez žene, ali dočekao mudrost kad joj nije vreme... Njegove sinove zanima telo, duša kao da im je oduzeta. Žena bi da rodi, da bude ljubljena. Kako prozaično i opšte. Uživa pored muža koji je zanima, ali je nedostupan.

Socijalni, filozofski, poetski nivoi drame, pretapaju se, bujaju u svojim potencijalima. Predstava u režiji Marka Čelebića ako bi trebalo da se opredeli koju temu zastupa, onda je to smrt(nost). I ona to radi na predivan način. Kao da je nema. Umire se u bazenima, saunama, a oko njih – peva (kompozitor Novak Ašković).

Scena je strukturirana kao banja (scenografija Katarina Šijačić). Kockasta kutijica, vrlo svedenog kolorita, bele i boja drveta. Sve puca od elegancije. Kostim gospode i kostim „sluškinja“ (kostimografija Staša Jamušakov). Scenski pokret je vrlo izražen u koreografiji kolektivnog tela koje predstavljaju radnice, u slobodno vreme (i značenjski) prikazane u funkciji uživanja noblesa. 

Vrlo fensi napisana drama tako postaje i vrlo fensi predstava. Reditelj intuitivno oseća da se napisano da svesti na iskaze i zato izostaju, nisu uspostavljeni gotovo nikakvi emotivni odnosi. Drama/ predstava postaje čista stilska vežba. Ali zvuči, izgleda, ipak govori. Lepa sam. Dođi.

Branislav Jerković (Eben Bajers), Tijana Marković (Gospođa Bajers), Aljoša Đidić (Bajers Mlađi), Predrag Momčilović (Bajers Stariji), Strahinja Bojović (dr Vilijam H. Bejli), Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović, Milena Dautović (hor devojaka), igraju kao satić (časovnici su jedan od izvora zaraze u drami, pa i izvornog, ontološkog sukoba). Zaista ih je više nego lepo gledati i slušati kako savladavaju nimalo lak jezik i druge, fizičke (telesne) zadatke pozorišne igre uverljivosti. Utoliko teže, što su pomenuti odnosi okrenuti unutra, a prema drugima, pa i publici, suptilni, sugestivno i psihološki nijansirani.

Ako i celina drame/ predstave deluje plastično, da ništa više nije važno, sočno, uzbudljivo... Nije li zaista tako?!

Igor Burić