NENAD JEZDIĆ, GLUMAC  Srca su nam otvrdla pa ne vidimo najbliže

U toj komediji sa elementima drame otac, kojeg igra glumac Nenad Jezdić, pokušava da po ubrzanom kursu utisne u sina sve ono što on smatra važnim za život i preživljavanje na ulici, ali istovremeno i da iz dečaka istisne sve ono što je po njegovom mišljenju slabašno i devijantno. Na premijeri filma u novosadskom bioskopu Sinepleks Promenada, razgovarali smo sa glumcem Nenadom Jezdićem i na početku intervjua ga upitali da li je porodica kao institucija danas napadnuta i da li to ovaj film i opisuje.

– Ljude koji su verni i ustrojeni porodici ne može ništa da ugrozi. Porodicu napadaju, ali pravi porodični ljudi porodicu čuvaju. Ja gledam da budem pravi porodični čovek. Bar se borim, verujem u to i stremim ka tome. Porodica je stvar ljubavi. Odnos ljudi jednih prema drugima je stvar ljubavi, poverenja, širine i tolerancije. To su kategorije u kojima svi zajedno treba da tražimo utehu. A porodica kao takva jeste ugrožena i to najviše našim lagodnim odnosom prema vrlini ljubavi i davanja. To je nešto što mora da se da, da bi se dobilo, a mi kroz ovaj film upravo i postavljamo to pitanje. Dovodimo u sumnju čitav jedan život jednog turbulentnog i jakog karaktera. Postavljamo pitanje šta je glavni junak dao da bi dobio, a nije uistinu dao to što je morao da da kao otac, a pogotovo nije dao kao suprug. Ali je dovoljno ranjiv i čežnjiv, razmažen da hoće da to primi i da hoće da tu stvar u jednom jako kratkom vremenskom periodu nadomesti, što je naravno nemoguć – rekao je za Dnevnikov TV magazin glumac Nenad Jezdić.

Da li je ta ranjivost glavnog junaka ono što izdvaja ovu ulogu u odnosu na ostale iz možda sličnog opusa koje ste do sada igrali?

– Jeste, igrao sam ljude sa manjkom intelektualnih i moralnih svojstava, ali su i moje školovanje na akademiji i rad u pozorištu i te kako oplemenili moje neke glumačke zadatke i porive. Na filmu nikad nisam igrao ovakvu ulogu i tako je sistematično promišljao kao ovu. To sam uspeo zahvaljujući dobrom oku i uhu koje Miroslav Momčilović ima za pisanje. On je pre svega jedan vrlo inteligentan pisac, zato što ne piše na silu neke nazovi fikcije. Ovaj film jeste fikcija, ali je ona uzorkovana onim što jeste naše okruženje. Ovo je po mom mišljenju jedan baš verodostojan dokument i uzorak mogućeg i stvarnog života. I ovo je paradigmatična priča. Postoje roditelji koji nisu Kašika i nisu kriminalci, ali postoje i oni koji su tvrdog srca. Biti tvrdog srca, to je neprirodno stanje čovekovo. Ovo je malo priča i o tvrdim srcima, a nama su zahvaljujući tom egoizmu, uživanju, lakoći, jednostavnosti života i banalnosti koja nam se propoveda, srca otvrdla i ne vidimo najbliže pored sebe. I moramo da postavimo pitanje, makar mi emocionalno zreli, šta je to što ostavljamo onima koji idu iza nas i šta će oni ostaviti.

Gledamo vas i u seriji „Državni službenik“, kako vas je dočekao taj projekat i kako vam se svidela ideja da se snima jedan projekat o tajnim službama i ljudima iz senke, kakav do sada kod nas nismo gledali?

– Moram vam reći, ali opet istine radi, i to je potrebno, i to je vrsta i žanr. I to neki ljudi vole da gledaju. Ja nisam preterano ljubitelj tih krimi priča. Meni je to inspirativno i zanimljivo. Pitanje je koliko je priča ove serija uopšte fikcija i koliko su dešavanja moguća. Deluje mi da je to oblik serija od preko, koji je pretočen u naše okolnosti. Zato je i intrigantan i zanimljiv. To je priča o tajnim službama, dogovorima, ljudima iz senke, onim nevidljivima, koji stvaraju javno mnjenje, onima koji utiču na nama vidljive stvari. Ne verujem preterano u teorije zavere, mislim da se našem društvu dosta toga stihijski događa, ne tako sračunato, ne tako planirano. Ali mi je zanimljivo koliko su se ljudi navikli na intrigu. I pre su Nušić i drugi stari pisci imali neke karaktere koji izrazito mnogo vode računa o tuđim sudbinama, tajnama, životima, porivima, slabostima. Mi sada imamo pojedine uspešne televizijske projekte, koji, kada malo zagrebeš po površini i zađeš u suštinu zapravo jesu abrovi, intrige i to ljude dodatno iritira (smeh) i drži ih vezane.

Kroz film se provlači i pitanje šta nam društvo nameće, šta neko treba da bude ili šta bi bilo dobro da je. Koliko smo kao društvo tome doprineli?

– Ne verujem da su loša vremena i da je društvo loše. Ja sam se kao tinejdžer kretao i u izrazito lošem i u izrazito dobrom društvu, ali kao čovek sam se uvek trudio da vidim gde sam ja u toj priči, gde je moja ljubav i šta je to što ja mogu da uradim. Nikad me nisu zanimale stvari koje drugi rade, jer ako sam kao svi drugi onda sam u nekoj hordi statista, nekih ljudi koji po zadatku rade neke stvari. To bi pogotovo mlađi ljudi trebalo da osveste - da oni statiraju u svojim životima, možda nepravedno, a možda i zato što im je neko rekao da tako treba. Uvek treba raditi ono što jeste svedočenje ljubavi i davanja. Mora se dati da bi se dobilo. Naš narod ume da bude banalan. Jedan seljak mi je jednom rekao: „Jezdiću, moraš malo da opustiš šaku da bi nešto ušlo u nju, šta si se stegao tako grčevito“ (smeh). Rekao mi je da otvorim srce, pa će u njega, možda nešto i da uđe.

Nedavno ste, tako, otvorili srce za jedan novi projekat, pa ćemo vas uskoro gledati u posebnoj ulozi u seriji „Kamiondžije 3“. Kakva su vaša iskustva i šta mislite o snimanju priče o novim kamiondžijama?

– To nije nikakav rimejk! Ono što je zaostavština i što je testament tog projekta mi ćemo i da koristimo - u smislu uvodne numere. Ta se priča samo naslanja na različitost koju ta dva karaktera imaju. To je isto jedna jako lepa priča o prijateljskoj i poslovnoj ljubavi i poverenju. Da se dva tako različita karaktera i dijametralna života sastave i da nađu zajednički emocionalni interes.

A jesu li životni putevi novih kamiondžija isti, slični ili totalno različiti od starih? 

– Slični! To je, ipak, nastalo iz pera istog pisca. On je to nazvao „Kamiondžije 3“. Naravno, mi smo apsolutno svesni velikih imena Pavla Vujisića i Miodraga Petrovića Čkalje. Nismo skrušeni, nema niko tapiju na taj odnos dva karaktera i različitosti života. Oni imaju tapiju na svoje likove koji su nedostižni, koji su veličanstveni. Oni imaju tapiju i oni su postali i legat, televizijsko nasleđe za sva vremena i mi nikad nismo ni pomislili da možemo, ne daj Bože, da to nešto ponovimo (smeh). Mi smo samo inspirisani tom pričom, dali neki novi život. Na kraju krajeva, ako ljude, pa i neke mlađe generacije, zainteresujemo dodatno za stare kamiondžije, opet smo uspeli.

Vladimir Bijelić