Dnevnikova knjiga: Kapali čaršija

Fuat Sevimaj (1972) je savremeni turski pisac za decu i odrasle, prevodilac sa engleskog i predavač. Njegovi prozni radovi nagrađivani su prestižnim literarnim nagradama u Turskoj, a posebnu nagradu dobio je i za prevod Džojsovog romana „Fineganovo bdenje“.

„Kapali čaršija“ nije klasičan roman; u pitanju je niska tesno povezanih pripovetki-poglavlja koje prate romantizovanu istoriju nastanka čuvene trgovačke četvrti u Istanbulu. Slično kao u Andrićevoj „Na Drini ćupriji“ (mada svakako ne tako literarno ozbiljno), glavni junak Sevimajevog romana je mesto, i ono je fokus kroz koji se seku priče svih junaka. Roman otvara scena početka izgradnje Kapali čaršije (smeštena u kamenolom na ostrvu Marmara odakle je izvlačen mermer), prateći dalje sudbine ljudi koji su povezani sa njom i Istanbulom, do epiloga romana u kom se različiti vremenski trenuci prepliću, i gde je sadašnjica Kapali čaršije tesno (i pomalo mistično) povezana s njenom prošlošću.

Čitajući „Kapali čaršiju“ ne čini se nimalo slučajno da je Sevimaj nagrađen za tako komplikovan i jezički izazovan (i gotovo nemoguć) prevodilački poduhvat kao što je „Fineganovo bdenje“. Sevimaj je izuzetno zainteresovan za sam jezik, stvarajući neobične i slikovite obrte u svojim opisima, i oživljavajući ih sa dosta starinskog humora (zanimljivo je da po stilu povremeno podseća na našeg pisca Gorana Petrovića). Prevoditeljka srpskog izdanja Vesna Gazdić postojano je i ubedljivo na tragu originalne melodije dela, koristeći turcizme koji približavaju atmosferu izvornika, ali i svojom arhaičnošću dočaravaju govor vremena koje je prošlo.

„Kapali čaršija“ se čini kao idealan dodatak pre ili posle putovanja u Tursku; ona pruža slikovit uvid u povest i kulturu čuvenog mesta u Istanbulu, pokušavajući da što vernije i živopisnije rekonstruiše prizore iz istorije svakodnevnog života jedne bogate civilizacije.

Za čitaoce iz ovih krajeva, verovatno će biti zanimljivo da vide prepoznatljive reference iz istorije iz drugog ugla; od opisa scena danka u krvi (koje su, ruku na srce, i dalje prikazane pretežno tragično), do odnosa između hrišćana i Turaka, uz mnoge reference na prave istorijske ličnosti, poput Sulejmana Veličanstvenog ili Hurem.

Nastasja Pisarev

CITAT

Mesec je bio avgust, podnevni sat. Pržilo je paklenožuto sunce u zenitu. Kamenolom se uz salve šarenog plamena prosipane s neba pretvorilo u pakleni oganj. Beli prah se rasipao po okolini pri svakom jauku mermera pod testerama; ulazio je u oči, uši i noseve radnika u neprekidnom pokretu, a potom bio izbacivan besnim frktanjem. Sa ogromnim užadima preko leđa, kao ribe nanizane da se suše, svi skupa su, usklađeno, korak nazad, napred dva, vukli kamene blokove po namašćenim daskama, poredak je bio takav da bi zemlja ispala iz orbite kad bi jedan od njih načinio pogrešan korak, znoj sa njihovih čela stapao se smermerom obrazujući celinu. Mlak povetarac što je dunuo s plavog mora u predvečerje okrepio ih je iznemogle. S vetrom pristigli miris joda začinio im je dah kog im beše ponestalo. Svi odreda su se preturili na stranu i disali do sutra kada će nastaviti sa rezanjem kamena.

Dvanaest dana radnici su sekli blokove mermera u kamenolomu da im Hristo-aga, u želji da ih proda u novoj osmanskoj prestonici i dođe u posed sultanovih zlatnika, srebrnjaka i bakrenjaka, nije dao ni trenutak odmora.

(https://agoraknjige.rs/)