Dnevnik u Sarajevu koje čeka novo „zatvaranje”

Pogled na reku, odlična kuhinja i ljubazan konobar: „Naš gazda imao tri restorana, zatvorio je dva, a i nas će za koju nedelju. Ove godine nije došlo 10.000 Kineza! A ni ostali turisti nisu došli!”

Dok punih stomaka idemo ka Sarajevu razmišljam kako je neki konobar iz Zvornika u ratu 1941. mogao da ode u Argentinu i tamo nastavi da radi i normalno živi, u ratu 1992. bi izbegao u Nemačku i tu našao neki posao. U situaciji izazvanoj pandemijom u 2020. naš prijatelj iz restorana „Šoja” nema nikakav izbor.

Stižemo pred ponoć u „Hotel Evropa” na samom rubu Baščaršije i ja se odlučujem da prošetam praznim gradom u kojem se, kao i kod nas, lokali zatvaraju u 23.00. Na banderama uz Miljacku predizborni plakati kandidata na lokalnim izborima. Nikada veća disproporcija između upeglanih lica političara i njihovih obećanja sa jedne i tužne stvarnosti sa druge strane.

U izlogu nekadašnjeg Muzeja Mlade Bosne na Obali Kulina Bana - danas Muzeja Sarajevo 1878-1918. - slike koje svedoče o poseti cara Franje Josifa Sarajevu 1910.  Odmah do njih i fotografije one druge habsburške posete Sarajevu 1914. koja je prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju koštala života, a žuto-crnoj monarhiji zadala udarac od kojeg je četiri godine kasnije otišla u istoriju.

Obilazim „Večnu vatru” na kraju ulice Ferhadija koja je nekada nosila ime Vase Miskina. Znamo je po jednoj pesmi „Crvene jabuke” iz 2000. („Tvoga srca vrata”) i tragičnom događaju sa početka rata 1992. kada je u ovoj ulici od granate poginulo 26, a ranjeno 108 građana Sarajeva o čemu pored tog mesta svedoči tabla sa imenima stradalih kao i tragovi eksplozije na pločniku. Obnovljena zgrada Vijećnice svetli u mraku, na njoj yinovski poster posvećen izložbi o Aliji Izetbegoviću, prvom predsedniku BiH čiji sin i dalje vlada bošnjačkim delom BiH, a snaha, pričaju Sarajlije, “vlada” Kliničkim centrom.

Zgradu Olimpijskog muzeja u Sarajevu projektovao je čuveni češki arhitekta Karlo Paržik kao vilu za sarajevskog advokata i političara Nikolu Mandića 1903. godine. Nakon Drugog svetskog rata objekat je nacionalizovan i proglašen je društvenom svojinom. Olimpijski muzej je otvoren 1984. na dan otvaranja ZOI, a tokom opsade Sarajeva je potpuno izgoreo ali je većina eksponata pre toga sklonjena na sigurno. Ponovo je otvoren 8. oktobra ove godine.

Na ulazu me dočekuje gospođa u ranim šezdesetim; kaže -  ulaznica 3 marke. U nekom momentu shvata da nisam domaći državljanin i pita me na engleskom odakle sam. Kažem, iz Srbije, a ona će: „Onda 15 maraka!”. Pitam u šali ali obziljnog lica jel to cena samo za nas iz Srbije. Kaže da nije, da je to cena za sve strance i izvinjavala mi se posle sve dok nisam napustio muzej u kojem sam bio jedini posetilac…

Spuštam se niz stepenice Niže Banje ka Trgu oslobođenja gde je spomenik Skenderu Kulenoviću, a ispred pravoslavne Saborne crkve - savremena skulptura posvećena „Multietničkom čovjeku”. Prelazim Ulicu Zelenih beretki i ulazim u Umjetničku galeriju Bosne i Hercegovine u kojoj je par dana ranije otvorena izložba slika verovatno najvećeg bosanskog slikara 20. veka - Mersada Berbera. Ciklus slika je posvećen Srebrenici, ulaz je besplatan, a ljubazni radnici na ulazu mi kažu da mogu da ponesem i poster izložbe.

Na jednom od mostova na Miljacki zatičem ženu koja prodaje krznenu bundu, iznad nje se smeši lice još jednog političara koji sa plakata obećava bolji život. Zastajem kraj kioska, jedni do drugih prodaju se novine i magazini iz Bosne, Srbije i Hrvatske…

U velelepnu Aškenazi sinagogu momak na ulazu me nije pustio - kaže da samo vernici smeju da uđu i ljubazno mi je spakovao par flajera i „Jevrejski glas”, list lokalne jevrejske zajednice. Na poslednjoj stranici časopisa - spomen na Išura Danieloviča Demskog u svetskoj kinematografiji poznatijeg kao Kirk Daglas koji je preminuo u 104. godini. Kirk Daglas je, inače, bio jedan od gostiju Zimske olimpijade u Sarajevu 1984.

Kafa sa Senkom i Almirom Kurtom je uvek inspirativna. Njihov sin koji se zove Sin - piše pesme, komponuje muziku, slika i glumi najmlađeg sina u predstavi „Sećaš li se Doli Bel” koja je igrala to veče u Sarajevskom „Kamernom teatru 55”, ali je nisam pogledao jer sam imao to zadovoljstvo mesec dana ranije na Sterijinom pozorju u Novom Sadu…

Vodim Sandru, Draganu i Mišu na obećane ćevape kod „Želje” i produžujem prema još jednom zanimljivom sarajevskom muzeju. U najstarijoj sarajevskoj sinagogi iz 1580. nalazi se Muzej Jevreja, jedinstvena postavka o životu ovog naroda na prostorima Bosne i Hercegovine od njihovog dolaska na Balkan nakon proterivanja Sefarda iz Španije 1492.

Sa kustosom sam ostao da pričam još pola sata o bosanskim i balkanskim istorijskim temama u popisu iz 1921. kada samo Sarajevo i Novi Sad od gradova većih od 30.000 - nisu imali nijednu nacionalnu zajednicu brojniju od 35% što im je dalo multikulturni pečat koji se zadržao i pored promena u proteklih 80 godina. Često sam slušao od nekadašnjih Sarajlija koji sada žive u Srbiji, Hrvatskoj ili širom sveta - kako se glavni grad BiH jako promenio. Istina je da će vam stari Novosađani, Beograđani i Zagrepčani isto tako reći da su se njihovi gradovi promenili u odnosu na vreme osamdesetih, recimo. U Sarajevo dolazim od 1997. godine i u više desetina poseta od tada nikada me niko popreko nije …

Pred odlazak na večeru, par čaša vina sa Nikolom i Ejupom u hotelskoj bašti. Da, služe alkohol na većini mesta. Nikola je iz Novog Sada i radi već godinama za „Gazprom” u Sarajevu, dok Ejup vodi uspešnu marketinšku agenciju a od pre nekoliko godina sa suprugom je pokrenuo lanac pekara sa francuskim pecivima. Pričaju mi o tome kako se pandemija odrazila na njihove biznise, zabrinuti su za to što će doneti zima.

Večera u „Bašči kod Ene”. Eno je muškarac, restoran mu je u Sedreniku, poviše „Kibeta”. Čekaju nas Nina i Deniz sa još dvoje prijatelja, krećemo sa burekom i zeljanicom, stižu ubrzo i dvojica muzičara, nižu se pesme bosanske, srpske, dalmatinske, novokomponovane, i Petar Grašo sa novim tamburaškim standardom „Ako te pitaju”.

Jutro posle, mamurluk lečim kafom na osunčanoj terasi Hotela Evrpopa sa Melinom sa “Al Jazeere”. Ona mi priča koliko je ljudi u medijima i u gradu uopšte ostalo bez posla i kako se svi plaše novog „zatvaranja” nakon lokalnih izbora. Sarajlije zbijaju šale kako su oni zemlja paradoksa - Istočno Sarajevo se naime nalazi na jugozapadu; Republika Srpska zauzima 49% teritorije, Federacija BiH 51% što sa distriktom Brčko čini 103%; zemlja ima 180 ministara i po jednog premijera na 300.000 stanovnika! Zahvaljujući svom uređenju, BiH se u ovom času može pohvaliti da više od polovine prihoda ubranih od poreza građana troši na plate uposlenika u birokratskom aparatu.

Odlazeći iz Sarajeva po sunčanom danu gledam šumovite obronke Romanije. Ova zemlja je lepa kao Švajcarska ili Nova Engleska. Ostaje nada da će jednog dana njeni stanovnici to da shvate, prestanu da se svađaju i iseljavaju i počnu da grade svoju zajedničku kuću.

Robert Čoban