Dino Mustafić, reditelj: Otvaranje novih dimenzija

U Sarajevu gde je upravo završio jedan dokumentarni, a sprema naredni, igrani film, kaže da je već počela da se spušta zimska magla, u stvari smog. Ali, ima još sunca, metaforički govoreći za sve što se ovih dana nadvija nad nama kao senka. 

Život Žana Ženea (1910-1986), ne samo njegova dela, veoma su interesantna, a manje poznata široj, pa i pozorišnoj javnosti!

Žan Žene je bio vrlo kontroverzna ličnost. Odrastao na marginama društva, često hapšen i zatvaran, prepušten svojim čulima i strastima, bio je čovek koji je svet doživljavao kao svojevrsnu avanturu. Tražio je eros bivstvovanja. Imao je status kultne ličnosti tadašnjeg andergraunda, otvarajući polje supkulture. Nije slučajno što je kasnije postao insiracija, idol, mnogim renomiranim francuskim umetnicima, filozofima, koji su se borili za njegovu slobodu onog trenutka kada je zbog više puta učinjenog dela krađe, razbojništva, lopovluka, bio osuđen n doživotni zatvor. U njegovu biografiju je upisano i legionarstvo, smucanje po evropskim metropolama, dolazak u periferije i daleke krajeve, od Afrike do njemu tada egzotične Jugoslavije. Vođen filozofijom života “dan za dan”, u isto vreme stvarao je kao dete koje je bilo napušteno, zaboravljeno, napušteno, neutvrđenog identiteta oca... Stvarao je literaturu, pisao poeziju, prozu, kasnije i drame, bukvalno iz stomaka, sa intenzivnim poetičkim jezikom, u kojem su se prepoznavali obrisi filozofije, estetike ništavila. U njoj je Žene otvarao one dimenzije u umetnosti koje su tada jako uznemiravale receptivni horizont konformizma i malograđanštine u Francuskoj.

Kako je izbor pao na „Paravane”?  

Taj je komad zabranjivan, ignorisan od strane francuske kulturne javnosti i tek 1966. uprizoren, po završetku francusko-alžirskog rata, jer je otvarao kolektivnu frustraciju francuskog društva, a to je odnos prema njihovim kolonijama, rat, u kojem je on pokazivao naklonost za one narode, kulture, prema kojima su Francuzi imali već utvrđena mišljenja, stereotipe, predrasude, pa čak i nadmen, eksploatatorski, neokolonijalan odnos. Prezirući kada mu se kaže da njegovi komadi imaju politiku u sebi, Žene je ironično komentarisao da se on, na primer, u „Sluškinjama“ ne bavi položajem niže radničke klase, jer onda bi sindikat bio autor njegovog komada. Čak i za „Paravane“ je rekao da u njemu nema ničega političkog. Krajem života polako je počeo da uviđa da sama umetnička reč nije dovoljna da napravi preokret i upustio se u politički aktivizam. Bio je vrlo sklon podržavanju ultralevih radikalnih pokreta koji su u tom momentu udarali na stubove sistema. Žene je inspirativan autor, vrlo osobitog stila, rečenice koja je u poetsko-metafizičkom ključu nešto što jako uznemirava svojom magnetnom privačnošću ka onome što je crno, ružno, ritualno, smrtno, i možemo reći da je to pisac koji je otvarao tabue seksualnosti, odnosa prema bližnjima... On je pisac neverovatne snage koja i danas fascinira. Niko ga nije uspio oponašati, biti kao on. Autentičan umetnik!

Kako vidite sam komad „Paravani“?

Karakteriše ga fragmentarna dramaturgija kojom je ispraćen trojac Said – Lejla - Majka alžirskog domaćinstva, u kojem je prikazano jedno vreme, turbulentnost odnosa između Arapa i Evropljana. Zapravo se govori o strasti, ljubavi, preživljavanju, odnosu prema lepom i ružnom, erosu i tanatosu, odnosu prema zemlji kao elementu koji je duboko utkan u alžirsku kulturu. Za mene je vrlo zanimljiva klasno-identitetska dimenzija između potčinjenih i natčinjenih, gospodara i sluga, u kojoj se vidi ta bolesna, perverzna izopačenost evropskog, belačkog duha, a ujedno i strah prema nepoznatom, drugačijem i dalekom. Jasno je iz ovoga koliko mi prepoznajemo današnje refleksije ovoga komada, kada se često u fanatičnim istupima i sa jedne i sa druge strane osporava ideja savremene Evrope i njene multikulturalnosti, u kojoj se vidi da je esktremizam i njegova isključivost, politika mržnje, identiteta, ona koja nas može gurati samo do istrebljenja, umesto dogovora. Mislim da će „Paravani“ izazvati pažnju koju ćemo mi prepoznati kao sva kretanja koja danas sociolozi nazivaju geostrateško preslagivanje interesa. „Paravani“ nam pokazuju kako je to u istorijskom smislu uvek put u pakao. 

Šta Vas još pokreće u umetničkom smislu?

Od predstave do predstave, filma do filma, želim da vidim gde se pomeram u spoznajnom smislu. Da li mi se bude neka nova očekivanja, novi izazovi, da li sam na planu umetničkog jezika nešto novo otvorio, produbio, realizovao. Vrlo mi je bitno da imam saradnike i prijatelje s kojima o tome mogu da razgovaram. Mislim da je taj dijalog u teatru izuzetno važan. Trudio sam se da nikada ne budem reditelj koji igra na zicer. Više volim neuspeli pokušaj i pad, jer znam da iz toga mogu da izvučem umetničku dobit, nego da zadovoljim širu publiku i javnost. Ima ona Mejerholjdova deviza koja kaže da si napravio dobru predstavu onog trenutka kad si prepolovio publiku na one koji ti aplaudiraju i one koji ti zvižde. Kad napravim takve predstave, onda sam vrlo srećan. Imam takvih predstava u svojoj biografiji, često su dolazile iz nezavisnog sektora, ali sam uspevao da napravim i u institucijama gledane, a polemičke, problemske predstave. Uz mene i još kolega ide dosta nepravedno to da smo mi oni koji se bave politikom u teatru, a ja to odbijam, jer nije tačno. Naravno, kada postavim „Sneg“ Orhana Pamuka u Sarajevu, to ima i politički, ne samo kulturni kontekst. Svi koji poznaju taj roman znaju zbog čega je on kontroverzan, a u isto vreme razgovaramo o bitnoj, velikoj i univerzalnoj temi gde smo u ovome svetu i da li možemo da odvojimo to što je naše verovanje, da ga izdignemo na viši nivo od onoga da li ono pripada svetu duhovnosti ili sekularnosti.

Kako je „Paravane“ raditi u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, ovde jednim od istaknutijih umetničkih kolektiva?

Jako dugo želim da režiram ovaj komad, još od studentskih dana. U nekoliko navrata sam ga nudio umetničkim rukovodstvima, a svi su ga izbegavali sa argumentacijom da je masovan, ogroman, sa preko 70 govornih lica i karaktera, da je upitno koliko će to publika prihvatiti, razumeti i želeti. Kada smo unutar ovih novih, pandemijskih okolnosti, pregovarali o komadu koji će mobilisati ceo ansambl, ponudio sam baš ovaj, sa obrazloženjem da se radi o kultnom delu koje između ostalog na naše scene donosi novu poetiku dramskog i poetiku ritualnog teatra, da bi to bilo zanimljivo propitati, upravo sa ansamblom izrazitog potencijala u glumačkoj, telesnoj, muzičkoj ekspresiji koju Ženeove drame i traže. Tema je uvek i riskantna, jer je izrazito kondenzovana, kao supstancija života, a moj zadatak je da pokušam taj Ženeov svet namerne bizarnosti i apsurda da približim ansamblu i prikažem ga kao svet koji nas otvara ka onostranom, radoznalosti i prihvatljivosti nepoznatog, što je istraživački, za reditelje i glumce uvek podsticajno. To je ono kada se otvara dimenzija nečega gde mi nemamo ishodište koje nam je poznato. Ni meni jo uvek nije jasno gde ćemo završiti do premijerne izvedbe. Trudio sam se da okupim ekipu autora, da sa ansamblom ispitujemo materijal i tražimo rediteljski kod u kojem ćemo uspeti da ovu predstavu otvorimo na način rituelnog prikaza svakodnevice u estetizaciji stvarnosti.

Kako reditelj radi sa ansamblom koji govori na jeziku, u ovom slučaju mađarskom, koji mu nije maternji?

Ja sam radio na mađarskom, radio sam i na albanskom, poljskom, slovačkom... Moram reći da je vrlo zanimljivo kako kao reditelj koji ne radi na maternjem izoštrim svoje čulo i počnem da posmatram jezik kao muzičku partituru. Tako jezik razumevam kao melodiju u kojoj kroz ritam, tempo, intenzitet, intonaciju, insistiram na sinhronicitetu govornog i telesnog, mimički ekspresivnog. To mi je vrlo uzbudljivo i oni koji prate moj rad kažu često da sam najbolje predstave radio na nematernjem jeziku, a pri tome mislim i na sve naše južnoslovenske jezike. Uspem da uđem u duboke slojeve teksta, ono što zovemo podtekst, semantičke strukture, teksture, što je naizgled paradoksalno.

Igor Burić