Košarkaška nada Ilija Kovačević živi svoj san u Americi

Nije mogao pri realizaciji tog sna računati na pomoć roditelja Vesne i Aleksandra, koji nisu u prilici da mu plaćaju školovanje i boravak u toj prekookeanskoj zemlji, već se i za to snašao sam. Zahvaljujući uspehu u školi i postignutim rezulatima, obezbedio je sebi stipendiju. Od avgusta 2018. u Palm Biču na Floridi igra za školski tim i sanja novi san koji je na dobrom putu takođe da ostvari.

– Nakon trećeg razreda odlučio sam da napravim taj veliki korak i odem u Ameriku, da nastavim školovanje tamo, pošto u tom pogledu SAD pruža mnogo više prilika – kaže Ilija Kovačević dok troši poslednje dane raspusta u porodičnoj kući na Belilu. – Prvi uslov za tako nešto bio je da imam dobre ocene, a drugi da dobro igram košarku. Trenirao sam u KK „Star” u Novom Sadu 13 godina i moram priznati da su mi i treneri malo pomogli da odem. Pre četiri-pet godina borio sam se s viškom kilograma, i kada sam se oslobodio tog balasta od 26 kg, dobio sam sve što mi je nedostajalo u brzini i skoku na košarkaškom terenu. To me je takođe približilo Americi. Prvu godinu sam živeo u jednoj američkoj porodici u blizini škole, koja je samo jedna u nizu koje primaju studente iz inostranstva i brinu o njima.  Po dolasku u Ameriku sreća ga nije baš pratila. Dva meseca od početka sezone povredio se i morao na operaciju, zbog koje je celu godinu pauzirao kada je košarka u pitanju, ali je zato sve vreme posvetio učenju, što je rezultiralo odličnim ocenama. Njegovu marljivost i upornost primetio je predsednik škole koju je pohađao i pomogao mu da upiše jednogodišnju Sportsku akademiju.

– Akademiju sam završio vrlo uspešno i odigrao sezonu u košarci nikad bolje – kaže taj prespektivni mladić. – Dokazao sam sebi i drugima da mogu. Kao plejmejker, prosečno sam davao po 25 poena po utakmici i ocene su mi bile dobre, uspešno sam uradio sve testove za koledž, i kao nagrada – stigao je poziv od trenera Ričarda Grenta i javni fakultet. Ispostavilo se da mu je trebao takav igrač kao što sam ja i ponudio mi je stipendiju. Planiram da budem kiropraktičar i obrazovanje ću usmeriti u tom pravcu. Cilj mi je NBA, kao i svim mladim košarkašima. Mislim da imam velike šanse za profesionalnu karijeru. I škola i košarka mi mogu doneti dobro. Odlučiću u trećoj ili četvrtoj godini čemu ću dati prioritet. Rukovodiću se onim što mi se od prilika u životu ponudi. Uvek gledam da idem kroz život korak po korak, a šanse su mi u Americi velike zato što se na fakultetu na kojem sam sad, D-1 fakultet, regrutuju dobri igrači.

U avgustu je proglašen je za najboljeg sportistu – studenta meseca, što smatra značajnim priznanjem u biografiji. Tokom boravka u domovini nije prestajao da trenira da bi bio u formi i spreman za povratak u Ameriku.

Dopada mu se život u Americi, uprkos mnogobrojnim razlikama, na koje se vremenom navikao. Kada je otišao, nije baš mogao da se pohvali znanjem jezika, ali mu je malo trebalo da ga usavrši da može i nastavu da prati. Preporučuje mladima da krenu njegovim stopama, ali napominje da moraju biti mentalno spremni za to.

– Potrebno je da budeš jak i odlučan da bi počeo da živiš tako, daleko od porodice. Ja sam to jako želeo i ostvarilo mi se – zaključuje Kovačević.    

Poučen sopstvenim iskustvom, mlađu sestru Jelenu, koja pohađa Karlovačku gimnaziju i trenira košarku, podučava da dobar uspeh u školi i upornost otvaraju sva vrata, pogotovo u Americi.

Zorica Milosavljević