Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada o Kosti Trifkoviću

Bošković nastavlja priču o jednom od naših najboljih komediografa, dodajući da je živeo od 1843. do 1875. godine. U saradnji s tim udruženjem, list „Dnevnik” će objavljivati priče i zanimljive anegdote o istoriji i arhitekturi grada, znamenitim ljudima, gastronomiji, kao i o skrivenim ili zaboravljenim predelima koji krase Srpsku Atinu.

Ovog puta reč je o Kosti Trifkoviću, po kom je u Novom Sadu nazvan i trg u centru grada – Trifkovićev trg. Srđan Bošković priču započinje informacijom o tome da je Kosta Trifković od rođenja bio hrom u jednu nogu, a da mu je tokom bune izgorela rodna kuća.

– Kosta Trifković je u gimnaziji počeo da piše poeziju, ugledao se na Branka Radičevića, a prihvatio je i Vukov pravopis – navodi Bošković, i dodaje da je u Pešti započeo svog prvenca, „Šegrta Božu”, kojeg nikada nije završio. – U Novi Sad se vratio 1861. godine, za proslavu 100 godina od rođenja Save Popovića Tekelije. Pod uticajem literature, a duhu romantizma i u čežnji za morem – upisao je Pomorsku školu u Rijeci i putovao na relaciji Trst–Odesa. Nakon dve godine, razočaran u pomorski poziv i narušenog zdravlja, vratio se u Novi Sad.

Kako dalje navodi, Kosta Trifković je 1867. godine u Košicama završio Pravni fakultet i u nekom trenutku u Novom Sadu postao veliki beležnik umesto Laze Kostića. Po rečima Srđana Boškovića, Kosta Trifković je tada postao član Pozorišnog odbora i potpredsednik Matice srpske. Nažalost, kako Bošković ističe, Kosta Trifković umro je u 32. godini i bio iskreno ožaljen od svog rodnog grada. On navodi da je Trifković napisao mnoge posrbe, ali da nije doslovno prevodio dela, već je samo uzimao ideju, a ostalo sam stvarao.

„Brate Đuro, ma pusti me, sve je to samo gluma”

Srđan Bošković navodi da je Kosta Trifković imao sina Đuru, koji je po struci bio doktor, a koji je bio povezan i sa Srpskim narodnim pozorištem jer je, kako kaže, bio njegov upravnik. Bošković ističe da je ostala  upamćena njegova anegdota s Perom Dobrinovićem, koji mu je bio veoma dobar drug.

– Pera je bio na bini i glumio, u nekom trenutku pola lica mu se skupilo u grču bola, a druga polovina se iskrivila u osmeh. Đuri se srce steglo jer je prepoznao infarkt te je odmah skočio na binu da pomogne prijatelju u nevolji. U tom trenutku mu je samo Pera rekao „Brate Đuro, ma pusti me, sve je to samo gluma” – otkriva Bošković.

– Kosta Trifković je, posle Jovana Sterije Popovića, jedan od naših najboljih komediografa – naglašava Bošković. – Bio je najbolji đak Velike pravoslavne gimnazije, danas Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu. Kasnije se školovao na fakultetima u Debrecinu, Pešti i Požunu. Bio je i gradski fiskal, prvobranilac u Novom Sadu, sjajan gimnastičar i mačevalac. U svojim komedijama deheroizuje vojvođansku omladinu, visoke ciljeve koje je postavila sebi šezdesetih godina 19. veka i šta je radila krajem tog veka. Pozorišni rad uzeo je maha krajem njegovog života. Jedno za drugim napisao je petnaestak pozorišnih dela.

Srđan Bošković napominje da su kod Trifkovićevih dela najbolje male komedije, obično u jednom činu, u kojima je, kako kaže, predstavljao društvo u Novom Sadu oko 1870. godine, kao i život malih ljudi s velikim strastima.

K. Ivković Ivandekić