NININE MUSTRE Telo
Naširoko se govori o velikim energetskim promenama na planeti koje se sve više primećuju i na fizičkom planu, u onim oblastima koje dosežu i do naših pet čula, a ne samo u onim koje se tiču nevidljivih, pa samim tim i teško shvatljivih čudnih pojava koje samo naslućujemo
. Uviđam kako se sve više bavimo svojim osećanjima, primećujemo promene kod sebe i kod drugih, tražimo načine da olakšamo napete situacije koje se iz dana u dan smenjuju, a uz sve to kao da zaboravljamo na svoj instrument koji sve to meri, definiše, sakuplja, prerađuje i izbacuje. Naše telo.
Kaže moj suprug da većina ljudi mnogo više računa vodi o svom automobilu koji nas vozi raznim putevima, nego o svom telu koje nas vozi kroz život. Nikada ni jedan vozač, neće u „benzinca“ sipati dizel gorivo. Kakva god da je reklama, koliko god to gorivo bilo jeftinije, ili na bilo koji drugi način privlačnije, vozač zna tačno koje gorivo koristi njegov auto i sipaće samo tu vrstu goriva, jer zna da drugačije ne bi daleko dogurao. Za razliku od toga, kada vidimo reklamu za neki industrijski proizvod, iako nemamo pojma šta je u njega sve stavljeno, kako je proizveden, koliko ima šećera i ostalih pogubnih namirnica, mi za tim proizvodom posežemo i ubacujemo ga u svoje telo. Često u ogromnim količinama. Većina tih „poslastica“ preko receptora na jeziku šalju mozgu poruku „još, još, još“ i mi punimo svoje rezervoare sve dok se ne prepune i dok nam neretko, muka ne pripadne. Naše telo je tako savršena i precizna bio-energetska mašina da može dugi niz godina da se prilagođava našim nenormalnim navikama koje smo stekli zahvaljujući reklamama i opšte prihvaćenim (a pre toga opšte nametnutim) načinima ponašanja, i ono vredno prerađuje, čisti, razvrstava i izbacuje nepoželjne materije. Međutim, kako mu mi retko kada dozvoljavamo da se odmori i regeneriše (jer čak i noću kasno jedemo i pijemo), ono počinje da deponuje otpad, nemajući vremena ni prostora da ga obradi, a mnoga nova jedinjenja ni ne prepoznaje, ne zna kud će sa njima, i polako se sve u našem telu zapušava, zagušuje, zakrčuje i postajemo hodajuće deponije koje se svako malo „zapale“ ili „izliju“. Kako godine prolaze, tako naš precizni uređaj, naše jedino, osetljivo i savršeno osmišljeno vozilo, počinje da škripi, lupka, usporava rad i umesto da nas kroz život „vozi“ kud smo namerili, počinje čak da smeta, jer nas stalno nešto boli i ometa.
Nastojim sa u svoje telo unosim ono što mu omogućuje da radi optimalno i prirodno, a to je pre svega prirodna hrana, a onda i boravak u prirodi, gde se ono uvek preporodi. Jednako je važno i da svakodnevno „provetravam“ svoje misli, jer osim sipanja goriva, auto se mora čistim održavati, ne samo spolja. Da bi vožnja bila udobna, prijatna i sigurna, mora se i unutrašnjost usisati, dobro provetriti i stakla iznutra izbrisati. I još jedna paralela između auta i tela: koliko god da pazim na njega, ako se ne kreće - propašće. Važno je svoj precizni uređaj u koji nam je ugrađena svest, podrobno ispitati, upoznati i naučiti ga slušati. Samo tako će da nam dođe iz auspuha u mašinu.
Nina Martinović Armbruster