Slikarka Adrien Ujhazi: Sastojci za život

Adrien Ujhazi je umetnica koja tek počinje da stvara, “Biofilija” joj je master rad. Ali ona je umetnica koja ima čime da se pohvali. U biografiji joj već stoji niz izložbi, nagrada i priznanja, a najveće je što vredno radi, na sve strane. Ono što ne možete pročitati je to da je Adrien inspirisana životom na selu. Slike od pšenice su joj bili prvi eksperimenti koji su je vodili do toga da otkrije SKOBI, simbiotsku kulturu bakterija i kvasca. Prirodni materijali, život, ljubav, umetnički radovi koji prevazilaze okvire, galerije, i povezuju nas sa univerzalnim, filozofski shvaćenim bićem, nešto je što veoma intrigira i imponuje.

Za hipotezu o biofiliji kao povezanosti čoveka sa svim što je živo Adrien Ujhazi je saznala od biologa Edvarda Vilsona. Kako je do toga došlo?

– Za njega sam slučajno saznala jer sam istraživala svet u kojem živimo, u kojem smo sve dalje i dalje od prirode, dehumanizujemo se, a ja sam odrasla na selu kod bake i imala sam priliku da vidim kako ona sadi razne stvari. Danas ćemo teško da vidimo dete koje zna kako se sadi šargarepa što smatram da je jako bitno za čoveka i njegovo zdravlje tokom odrastanja. Holistički pritup u vaspitanju deteta važan je da svi budemo mentalno zdravi. Ne kažem da smo bolesni, naopako, ali... - počinje svoju priču umetnica pre otvaranja izložbe u “Šok zadruzi”, prošlog utorka. - Tehnologija, društvene mreže, nameću nam razne reklame, konzumerizam, pa sam htela da dam kontraefekat svojim radovima, da sve bude sirovo, da ne koristim ni boju, da sve samo sebe izgradi. Ja sam tu samo osoba, možemo me nazvati i umetnicom, nije mi to toliko bitno.

Kako ste saznali za SKOBI?

– SKOBI sam upoznala putem istraživanja koje se nadovezalo na moje prethodne radove, na pitanje kako može da se stvori živa slika. Imamo to u istoriji umetnosti, avangardi pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka, ali to su bili metaforički radovi. Pre sam sadila pšenicu i umesto platna širila gazu, stvljala pšenicu, fiksirala klice i od toga je nastala organska apstraktna slika. Bilo je i to dosta dinamično, haotično u kompoziciji. Na osnovu toga, htela sam da napravim nešto što je mnogo fleksibilnije za rad, što mogu da iskoristim u različitim medijima. Pšenica je i dalje deo moga rada, ali gledala sam na internetu šta tu sve još može da se iskoristi. Od pšenice sam došla do brašna i počela da pravim bioplastike. To je posebna, nova tehnologija koja se koristi u Holandiji, tamo imaju smerove na fakultetu za to (material matters). U Austriji takođe, malo naprednijim zemljama...

Vaše slike žive i dalje?

– Zavisi. One su sad u stadijumu hibernacije. Radi se o dehidriranoj celulozi. Kad bi ih opet stavila u vodu, moglo bi svašta nešto da se desi (smeh).

Ne reaguju na svetlo?

– Reakcija na svetlo bi mogla da bude da malo potamne, što se dešava i sa uljem na platnu. To je nešto normalno, kao i mi što dobijamo ten.

Jesu li jestive?

– SKOBI može biti jestiv, kao što se pije kombuha.

Vaše slike podsećaju na fotografije svemira, molekula, hemijske reakcije... Vi ih ipak proizvodite laboratorijski, veštački/ artificijelno?

– Ima taj momenat manipulacije. Napravim to, sastavim sve sastojke, ali pustim. Nemam interaciju dalje. Mogla bih, ako bih želela. Poneki rad je tako i nastao, ali je bliži bioartu. Fotkam proces i tako nastaje digitalni rad, fotografija ili video. Za mene je sve to kao ritual, gledanje kako nešto živo reaguje na okruženje. Bukvalno imam nečujni dijalog sa onim što radim.

SKOBI nije dovoljno istražen materijal. Ja pričam samo deo te priče. Puno toga još nije otkriveno. Imam druga sa biohemijskog fakulteta kojem je to zanimljivo. Niko nije slutio da SKOBI može da se iskoristi na ovakav način. Koleginica Maja Halilović, biodizajnerka, hoće tako da pravi kese. I to je samo jedna mogućnost. Jako je široko polje.

Kako sve to da sazna vaša publika, odnosno posetioci galerije?

– Zato stavljam akcenat na to da je danas neophdono da umetnik sa svojom publikom ima komunikaciju. Sa Majom Halilović sam krenula u snimanje serije posvećene biokokulturi. Svaka epizoda će biti po pola sata, pa ćemo vremenom priključiti još neke ljude, ali za sad nam je dosta važno da ljudi na Balkanu saznaju za taj materijal, da vredi toga da radimo nešto zajedno, jer ni ona ni ja ne možemo sve to same.

Drugim rečima, šaljete poruku da umetnik današnjice nije samo stvaralac?

– Naravno.

Master izložba te kvalifikuje za mladu umetnicu, a evidentno je da već klijate, dajete plodove... Kako to?

– Uspeh? Uspehu se teži. Ovo što ja radim je samo sastavni deo, kvazikraj. Nema tu stajanja. Uspeh može da bude životni stil, ali samo ako svaki put stavljate zarez, a ne tačku. Uspeh je kad umremo na kraju i vidimo šta je sve urađeno. Memento mori može da zvuči tužno i mračno, umetnici su posebno senzitivni na to. Neko to gasi, a neko ostavlja da ih vodi kroz život.

Vas ipak vodi ljubav, sudeći prema naslovu izložbe?

– Za “Biofiliju” je jako važno da čovek bude deo prirode u smislu da je sve jednako. Mi nismo mnogo intelegentniji zato da bi iskorišćavali prirodu. To je kapitalistički pristup. Zašto moramo da ubijamo životinje i jedemo ih kad svi imamo pravo na život? U redu, svako ima svoj izbor, a deo moje izložbe jeste da ljudi razmisle o svemu tome. Zato su mi radovi apstraktni. Stvaram otvoreno delo da svako može da ga tumači za sebe. Svi smo na drugačijem putu i svako će ih razumeti drugačije.

Igor Burić