Bandović: Ne verujem da postoji zao čovek, samo slab

Značajan političar, advokar, novinar, izdavač, najmlađi u istoriji gradonačelnik “Srpske Atine”, Miletić je ostavio dubokog traga u istrajnoj i požrtvovanoj borbi za srpski jezik i priznavanje svog naroda u Austro-Ugarskoj, druge polovine 19. veka.

Kroz veoma obiman sadržaj filma publika prati biografsku istorijsku dramu retko osvešćenog čoveka, gde se ogleda i odnos koji je imao sa svojom ćerkom Milicom i suprugom Ankom, uz neminovne sukobe sa raznim političkim protivnicima.

Da li danas postoje heroji, neprolazne veličine, koliko su nam oni potrebni, da li nedostaju, jedno je od pitanja sa kojim započinjemo razgovor sa glavnim glumcem.

Bandović se pritom odmah podseti slike čuvenog protesta u junu davne 1989. godine kada je jedan mladić - student u Pekingu, na čuvenom trgu Tijenanmen, golih ruku krenuo na tenkove, kao otpor totalitarnom režimu.

"Taj čovek je imao samo kese u rukama, i nije odlučio tog dana da ustane iz kreveta i postane heroj, samo je ušao u prodavnicu, i kada je izašao, video je na ulicama kako ide tenk protiv njegovog naroda, i onda je postao simbol slobode i otpora”, napravio je jasnu paralelu filmski Svetozar Miletić, inače jedan od najzaposlenijih glumaca u Srbiji."Miletiću se desilo nešto strašno, naravno i njegovom narodu, i onda je od Boga dobio snagu, rečitost, istinoljubivost, što je morao da stavi u službu, a postoje ljudi koji se kriju od istine da ne bi ugrozili svoju sigurnu platu", precizira Bandović i dodaje kako ne misli da je mnogo pametno kada se uveče protestuje, i ujutru se ide na posao, a da danas ti ljudi verovatno znaju to što je Miletić nekada znao.

Opet, razume glumac i tu stranu, jer ti ljudi danas imaju kredite u švajcarcima, decu u inostranstvu koju moraju da školuju, danas su godine gladnije nego ikada pre.

Bandović je imao u karijeri uloge koje je igrao prema stvarnim ličnostima iz istorije, kao u serijalu “Zaboravljeni umovi Srbije”, tumačio je i Apisa u mini seriji “Poslednja audijencija”, mada je veći deo opusa igrao potpuno fiktivne junake prema originalnim tekstovima, dramama raznih autora na filmu, serijama ili predstavama.

Ipak, pitanje za njega je da li je glumcu lakše da gradi lik prema istorijskoj ličnosti ili prema kompletno izmišljenom junaku prema nečijem scenariju?

Na ovu temu on smatra da je najlakše o tome govoriti posle svega, kada proces rada prođe, jer ako glumac krene da se upliće u razne čvorove koji postoje samo u fikciji, onda neće dobro uraditi ulogu.

“Glumci generalno imaju tendenciju ka pogrešnoj vrsti koncentracije, odnosno, kad radimo Šekspira, kao da nam je više ispravljena kičma, nego kada radimo savremenog autora, a mislim da je to zamka, jer o svemu tome je potrebno razmišljati u pripremi uloge i nakon nje, ali dok se uloga “proizvodi”, mora da se veruje svojim instinktima”, analizira sve potanko Bandović.

Kako napominje, već punih 30 godina ne silazi sa scene, dobra filmska i televizijska karijera mu je tu, a instinkt o kome govori, doveo ga je tu gde je sada.

"Neophodno je kaliti se na zadacima, jer ne postoje glavne i sporedne uloge, već samo veći ili manji zadaci, kao što ne postoje ni pozitivci i negativci, već razni porivi zašto neki ljudi nešto rade, samim tim ja lično ne verujem da postoji zao čovek, on je samo slab, i treba ga razumeti", suptilno junak serija “Vratiće se rode”, “Južni vetar” i “Vojna akademija” objašnjava sistem glume i odbranu svojih likova.

“Evo u književnosti i kinematografiji već stotinu godina mi ne možemo da ubijemo Drakulu, a nisu se setili da ga opoje, da mu oproste grehe, već svi hoće silom na silu, i onda se on uvek vraća, kao svako zlo, a mislim da ga moramo razumeti, prihvatiti, sačekati ga da otplače svoje suze, pa i sutradan razumeti da nije sposoban da proizvede samo dobro, jer će živeti eho svog života duže vreme", poetično je Bandović približio jednog od najvećih negativaca ikada.

I kako kaže, sve su to reference o kojima razmišlja kada pravi svoje uloge.

O Miletiću je rekao nedavno, da su u pripremi filma znali o njemu samo neke osnovne podatke, da je imao snažnu rečitost, pravdoljublje, harizmatičnu pojavu, ali pita se glumac - šta je to baš karakteristično u njemu?

"Onda mi je reditelj Darko Bajić rekao da malo gledam spomenik Miletiću, autora Ivana Meštrovića, u Novom Sadu, i tako smo se uhvatili za tu ruku koja je postala veoma zarazna, jer se i Jaša Tomić u filmu tako poneo sa rukom, kao što je zarazna bila i ta njegova snaga, ideja, da se bori", priča o svom hrabrom junaku, stvarnoj ličnosti koju je uverljivo tumačio u najnovijem filmu.

Po njemu, ne može da se prenebregne dobar fudbaler, koji samo sedi na klupi, a kad će onda dobiti priliku…

“Tako je i tada bilo sazrelo vreme da neko istupi i kaže - stop, hoću ćirilicu i odakle tebi pravo da mi je zabraniš?”.

Impresivna karijera broji na desetine uloga na filmu, teatru, i serijama, čak postoji podatak na čuvenom filmskom sajtu IMDB da je do sada snimio 88 zvaničnih naslova za mali i veliki ekran.

Ipak, ovo je sada praktično njemu prva glavna uloga na filmu, mada je imao zaista i veoma dominantnu ulogu nedavno u ratnom ostvarenju “Zaspanka za vojnike” Predraga Gage Antonijevića.

Postoji li kod glumca veliki pritisak i odgovornost kada tumači centralnu noseću ulogu kakav je Miletić, pitanje je koje sigurno mnoge zanima, a zvezda serijala “Ono kao ljubav”, “Čizmaši” ili “Nemoj da zvocaš” smatra da kod njega to nikako ne postoji, on barem to ne doživljava tako, jer trenutno je njegovo prolazno vreme dobro, i smatra da verovatno uliva poverenje svojim radom, tako da mu ljudi daju sve veće uloge.

“Recimo, upravo spomenuta “Zaspanka za vojnike” nije o majoru, već o poručniku Vasiljeviću i Aleksandru, ali je moj lik majora tu da sve vreme obezbedi dramski sukob, kao što i ovaj film ne doživljavam da je prvenstveno o Svetozaru Miletiću, on je o njegovoj ćerki Milici”, objašnjava raspon “snaga” glumaca u filmu.

Harizmatičan i talentovan glumac ima stav da biti na Balkanu tada rodonačelnik borbe za ženska prava, ispred svog vremena, to je mogla samo Svetozareva ćerka Milica Miletić, uz pomoć oca i majke, kao i čoveka koji je iskreno zavoli, Jašu Tomića.

“Nemam potrebu da igram samo glavne uloge i da smatram da mi one pripadaju, ili evo popeo sam se na vrh brda, ne, ja ću i za petoparac da se uhvatim, kao i za “glavnjaka” (glavnu ulogu), kad je zanimljivo, kad je “masno”, ima šta da se igra”, akcentuje svoj senzibilitet.

“Volim da su mi likovi “živi”, da su negativci zapravo slabići, a da su mi dobrice potencijalni heroji, jer belo jeste belo, ali kada se nasloni na crno, tek tada se vide nijanse koje provejavaju, i moram uloge da pravim iz kontrasta, i da tako razmišljam”.

Otkriva i jedan podatak, da Rusi posao glume zovu - služba, a upravo će Bandović imati film i na zatvaranju festivala na Paliću sutra uveče - “Hotel Beograd” uz Miloša Bikovića, u režiji ruskog autora Konstantina Statskija.

“Gluma je starija od mene, i nije me pozvala i ugostila u svoju kuću, tako da ja sebe smatram da sam samo usputni gost, prihvaćen, i ne smem sada da uzletim i da mislim kako mi svaka uloga pripada, onda ću tu sledeću rolu da upropastim”.

Bandović je imao u karijeri zajedničke projekte na pozornici i filmu sa našim velikim glumcem kojeg na žalost tako ođednom više nema već više od dve godine - Nebojša Glogovac, što je bio šok za sve, i dan danas deluje kao da je sve to bio sam ružan san.

A sada je u ovom filmu “Ime naroda” delio ekran sa još jednim beskrajnim talentom, koji se posle 20 godina vratio da snima u Srbiji, i sada radi punom parom u serijama i filmovima - Žarko Laušević.

I kako je raditi sa velikim Žarkom, pitanje je za Bandovića, koji se odmah iskreno nasmeši, onako od srca, čisto, zastane, napravi samo kratku pauzu u razgovoru, a onda nastavi ovim redom.

“Kako je igrati fudbal sa Peletom ili sa Mesijem?”, metaforično se izrazio.

“Posebno kada ti ide lopta, kada je u poziciji golgetera, i kažu skaut je na terenu zbog mene, a ja sam svoje skaute već imao”, poređenje sa fudbalom na ovako slikovit način je bilo neminovno.

A onda prepričava Bandović situaciju sa snimanja filma “Ime naroda”, gde Laušević tumači najvećeg pesnika za decu Jovana Jovanovića Zmaja.

"Desi se da mi tokom snimanja izađe Laušević iz scene - uključi se kamera, on završi svoj deo i izađe skroz iz prostorije, a ja ostanem u krupnom planu, i kako sam čovek iz pozorišta, ja nastavim da igram, sve dok ne čujem “stop”, i kad se on vrati, da glumimo, pitam ga šta to radi, a on mi kratko odgovori - “Igram za tebe”.

Onda samo dodaje: “Eto, to je Žarko, samo on ne bi možda voleo da ga ovako javno hvalim, jer je tako skroman i divan čovek, ali stvarno je prava sigurica”.

Dalje detaljno prepričava druge anegdote, odnosno okolnosti sa snimanja uz Lauševića, koji se vratio onome u čemu je najbolji - snimanju filmova i TV serija kao na pokretnoj traci.

“Prvih dana snimanja je bila skupština političke stranke, gde su bili likovi Jaše i Miše, a onda se pojavi Žarko kao Jova Zmaj, i ta njegova ruka na mom ramenu, bila mi je tako potrebna privatno, da osetim sa njegove strane podršku kao da mi kaže - “veruj, nastavi, samo radi”.

Bandovića će publika gledati uskoro u TV serijama “Kosti” i “Jedini izlaz” (takođe kao film), a trenutno snima dve mini serije - “Porodica” i “Nečista krv”, koja će se prebaciti i na veliko platno pod nazivom “Hadžijino zvono”.

Osim toga, aktivan je u pozorištu, prvo je imao premijeru u JDP pred pandemiju u martu - “Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Jagoša Markovića, dok sada sprema veoma tešku i tragičnu građansku dramu “Pučina” Branislava Nušića (koji ovde nije komediograf ni najmanje), u istom pozorištu, pod rediteljkom palicom Egona Savina.

Kako je spremati ovaj komad u doba korone, danas, sada, ovde?

“Na svakih 20 minuta se svi u ekipi podsećamo da je to pisano 1900. godine”, prvo je što kaže o “Pučini” Bandović.

”Sada možemo današnju garderobu da obučemo, trenerke, patike, uzmemo mobilne telefone, i tako odigramo tu predstavu, to je isti način kako ljudima koji su bliski vlasti, a blizu švedskog stola nije ništa gadno, kako će gaziti preko leševa i svoje dece ako treba samo da se zadrže na toj vlasti”.

On smatra kako sve čine da budu ono što im je umetnički poziv, a to je korektiv društva, jer vreme je danas takvo.

“Mislim da se najbolja poezija stvarala u blatu, a ne u dvorcima, a najbolji filmovi su se snimali u kafanama sa gerilskom produkcijom, tako možda i ovo vreme donosi neko novo iskušenje za sve nas, malo na tvrdo da se vidi ko smo, a naše je da se odredimo prema tome”, zaključuje ovu priču novi Svetozar Miletić velikog ekrana.