Fenomen animirane serije Rik i Morti
„Rik i Morti” je animirana serija za odrasle koju su kreirali Džastin Rojland i Den Harmon, a koja poslednjih nekoliko godina sa pozicije kultnog statusa, čini se sve više avanzuje u najgledanije programe.
Serija je direktno inspirisana trilogijom “Povratak u budućnost”, i nešto posrednije “Saut Parkom” i “Simpsonovima”, a prati bizarne avanture Rika Sančeza, genijalnog i beskrupuloznog naučnika, i njegovog nesigurnog i dobroćudnog unuka Mortija.
Rik je destruktivan, autodestruktivan, pametan, neverovatno snalažljiv, i pomalo podseća na kombinaciju mračnije verzije Doka Brauna iz “Povratka u budućnost” i daleko nemarnijeg Doktora iz “Doktora Hua”. Avanture kroz svemir i različite univerzume u koje i protiv volje ostatka porodice uvlači svog unuka (koji bi često radije samo ostao u školi) daleko su od naivnih, ma koliko se spolja činile da oponašaju nonšalantnu bezbrižnost “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju”.
Osim sjajne karakterizacije, brzih i pametnih dijaloga, serija briljira u duhovitom poigravanju žanrovima i lucidnim metatekstualnim eksperimentima (i čestom rušenju četvrtog zida) koji su obično iskombinovani sa suludim i pomalo fantazmagoričnim zapletima. Činjenica da Džastin Rojland, jedan od autora, daje glasove i Riku i Mortiju (što je nemoguće pogoditi samo gledajući seriju) dozvoljava ne samo neverovatno rapidno smenjivanje dijaloga, već i veću spontanost u improvizaciji što rezultira duhovitim i često krajnje apsurdnim šalama.
Najtvrđe jezgro fanova “Rika i Mortija” čini se nešto luđe nego kada je u pitanju publika mnogih drugih popularnih serija. Tako je 2017, posle izlaska prve epizode treće sezone Rik u usputnoj šali pomenuo sečuan sos koji je mogao da se dobije u Mekdonaldsonovim restoranima 1998, što je izazvalo takvu reakciju na internetu da je lanac ovih restorana ponukalo da napravi promo period u kom je sos ponovo mogao da se kupi. Fanovi su tako masovno pohrlili da kupe sos, praveći scene u Mekdonaldsovim restoranima ako ga ne bi bilo, da je akcija na kraju produžena jer zaliha nije bilo dovoljno za sve.
Ipak, verovatno je privlačnost likova i njihovih sukobljenih životnih filozofija ono što je zaista zadržalo toliki broj gledalaca (u proseku, svaku epizodu poslednje četvrte sezone u SAD je gledalo bar 2,3 miliona gledalaca, ne računajući kasniju onlajn publiku širom sveta). Privlačna blaziranost i strašan cinizam Rika kao čoveka koji je gledao u ponor i vratio se da priča o tome, svakako dodaje na čudnom šarmu serije. Činjenica da je Rik svestan da postoji bezbroj multiverzuma u kojima su se već odigrali svi mogući izbori, i desile sve mogućnosti, pretvorilo ga je u hroničnog nihilistu jer je, ma koliko sujetan, i dalje svestan da ništa što uradi zapravo ne pravi razliku. Sve je u redu, i sve je na mestu, jer ništa nije u redu, ili kako Morti u jednom trenutku govori svojoj sestri: „Ništa nije važno. Niko nigde ne pripada. Svi ćemo umreti. Dođi da gledamo tv.“
Svojim vedrim pop nihilizmom i relativizacijom civilizacijskih vrednosti serija je kupila ljubav poslovično razočaranih milenijalaca, ali i zumera koji uživaju u svakoj vrsti ironizovane društvene dekonstrukcije, pa se očekuje da će sledeća, peta sezona, svakako privući još više gledalaca.
Za razliku od “Simpsonovih” i drugih sličnih serijalizovanih animiranih sitkoma koji funkcionišu po principu zapleta koji je ograničen na samo jednu epizodu, pažnja koju autori posvećuju kontinuitetu u "Riku i Mortiju" je gotovo opsesivna: ne samo da na junacima zauvek ostaju posledice fizičkih i emocionalnih trauma, nego je, recimo, na parkingu ispred Mortijevog doma u drugoj i trećoj sezoni i dalje vidljiva pukotina koja je ostala iz prve sezone, pošto je cela kuća prebačena iz druge dimenzije. Izuzetno je efektan i način na koji se serija nosi sa emocionalnim prtljagom likova, s vremena na vreme završavajući inače obično humoristične epizode porazno mračnim epilozima (poput, recimo one u kojoj Rik ne uspeva da izvrši samoubistvo samo zato što je suviše pijan).
Nastasja Pisarev