Žive kraj Dunava, a ostali bez vode

Penzioner Đorđe Moljac iz Novog Sada već više od tri decenije je u čortanovačkoj šumi, u vikendici s pogledom na Dunav izbliza.

Pored sve lepote Moljca i ostale vikendaše nadomak velike i moćne reke  muče problemi vodosnabdevanja. U šumi na brdu postoji kaptažni rezervoar odakle se mreža račva na sedam-osam vodova i svi su preko 40 godina imali dovoljno vode. Moljac priča da su izvori zaronjeni, prekinuti su dosadašnji vodeni slojevi, kada su kopani novi tuneli za brzu prugu, stari cevovodi počeli da pucaju, tako da vode povremeno bude na sat-dva.

- Mučimo se bez vode, pa sam poput mnogih drugih vikendaša rešio da bušim bunar, jer smo skoro žedni pored velike vode Dunava. Meni je Dunav na 20 metara, ali yabe. Nadam se da će sve biti u redu, a za pijaću vodu za gašenje žeđi ćemo se nekako snalaziti. Znam već tridesetak ljudi koji su rešili problem bušenjem bunara i ko hoće da ima vode to mora da  uradi. Ko ne može, taj će morati da nosi vodu u kofama iz Dunava - konstatuje Đorđe Moljac.

Oni što su bušili ili kopali bunare bliže Dunavu, do vode su došli na 10-12 metara, a koji su više nalaze vodu na oko 15 metara. Kako smo čuli, ima dosta žila vode i nije problem ih naći. Bušenje bunara košta, pa naš sagovornik računa da će ga sa nabavkom hidropaka stajati oko 600 evra...

Bunare vikendašima kraj Dunava buši sa svojom ekipom Robert Nađ iz Kanjiže, poznat po nadimku Kenedi, kojem ne predstavlja poteškoću da zbog posla prevali razdaljinu između obala Tise i Dunava.

- Čovek bez vode ne može ništa da radi, pa ni da uživa u prirodi. Kod bušenja bunara treba naći pravi vodonosni sloj, što nije lako. Imamo odgovarajuće alate sa kojima se može bušiti, samo nikada se ne zna šta će biti na kraju, gde ćemo i na kojoj dubini naći vodu - kaže Robert Nađ.  

Za razliku od drugih, Miloš Zec nema problema sa vodom, jer je 2000. godine, kada su počele nevolje sa vodovodom, iskopao i ozidao sebi bunar.

- Problemi su počeli u vreme divlje gradnje, kada su masovno sekli cevi i priključivali se, pa smo pre dve decenije u ovom kvartu svi ostali bez vode. Zvali smo čika Peru Rašljara iz Sremskih Karlovaca, čoveka koji profesionalno kopa bunare, došao je sa viskom, našao vodu i utvrdio da će je biti dovoljno. Bunar je iskopao na sedam metara, ozidan je ciglom, prečnika dva metra, a stub vode je oko šest metara visine, tako da gotovo uvek ima vode u izobilju - priča Miloš Zec.

Dunavski alas Milovan Dobrnjac tvrdi da u Dunavu ribe uvek ima u dovoljnim količinama, za ljubitelje ribljih specijaliteta i prijatelje.

- Ribe imamo taman koliko treba - kategoričan je Milovan Dobrnjac. - Meni su stari ribari govorili, kad sam kod njih dolazio za Veliki petak: Sad si našao da tražiš ribu? Ja sam kao mali traktorom, plavim “Zetorom” došao na Dunav iz sela Stari Martinac iz okoline Srbca iz Bosne. Reka mi je prirasla za srce jer sam se rodio na Svetog Nikolu, a kuću smo u Bosni imali kraj reke Vrbas, i kad god je nailazila visoka voda pokojni ćale je vezivao čamac za kvaku od vrata. U Inđiji sam od 1959. godine i želja mi je oduvek bila da jednog dana kada odem u penziju da budem alas i lovim ribu. To mi je bilo uskraćeno dok sam radio i privređivao, školovao decu i nešto u životu stvarao, ali ispunio mi se san da postanem alas. Ljubiteljima prirode hoću da poručim, da je reka čoveku najbolji prijatelj, jer kad god dođeš na reku ona te čeka. Nekad prijatelj obeća pa ne dođe, a Dunav je uvek tu...

Tu  smo zatekli i Vladu Mijalkovića iz Sokobanje, koji je došao da obiđe drugara Zeca. Mijalković napominje da je u Sokobanji gužva jer je turistička sezona u punom jeku, pa se izvukao na mirno mesto, gde je praktično već starosedelac jer dolazi petnaestak godina...       

- Ovde u šumi više od dve decenije nije napravljena ni jedna vikendica, jer je gradnja zabranjena. Sve što je do tada napravljeno popisano je i legalizovano. Bilo je nekih divljih kućica i kamp naselja, sve je porušeno i nema novih, samo može stara da se renovira - objašnjava Đorđe Moljac.

Od ugostiteljskih objekata u ovom delu Dunavske rivijere, u odnosu na pre četiri-pet decenija malo toga je ostalo. Svi se nostalgično prisećaju kada je na potesu od Kozarice pa uzvodno do prirodne peščane plaže koju je krasila velelepna krošnja Vrbe ljubavi, bilo čak sedam restorana sa živom muzikom i povrh toga Hotel “Dunav”. Iz tog perioda upamtio sam iz knjige utisaka  “Plavog Dunava”, jer sam nekim zgodnim prilikama to i objavio, da je gradonačelnika Modene, bratskog grada Novom Sadu, zapisao: “Mir i tišina velike reke su neverovatan lek protiv boljki današnjice, koja je puna problema, nevolja i buke!”

Crnogorac Milko Džuver, rodom iz Pljevalja, sticajem okolnosti na Dunavu u Čortanovcima kuva najbolju riblju čorbu.

- Kao i svaki Crnogorac prvo sam došao u Beograd, pa sam pre 12 godina dospeo u Čortanovce. Recept za ukusnu riblju čorbu pomalo sam “krao” od svih koje sam ovde zatekao. Oni mi sada već priznaju da sam kao učenik bolji od učitelja, pa treba doći i probati. Ovo mi je više hobi nego zarada, jer imao sam neku povredu, nisam za poslove koje sam ranije radio, a pošto živim tu blizu posvetio sam se ugostiteljstvu. Gosti su mi ljudi odavde, ali dolaze Novosađani, Beograđani, pa i stranci. Ko jednom dođe, ponovo se vraća - kaže Milko Džuver.

U lošem stanju je i put, naniže od bivše železničke stanice Čortanovci -Dunav prema priobalju reke, a dotle je napravljen novi asfaltni put od Vile Stanković do vijadukta nove pruge. Vikendaši očekuju da će se uz podršku Nacionalnog parka “Fruška gora” i inđijske opštine i ta deonica puta popraviti.

Tekst i foto: Milorad Mitrović