okoTVoko Za dobra, dobra stara vremena

Rajko Dujmić Lima je bio simbol starih dobih vremena, baš kako i zvuči njegova najpopularnija pesma i stih: „Kako je dobro videti te opet, staviti ruke na tvoja ramena. Kao nekad poljubi me nježno, za ona dobra, dobra, stara vremena”. „Momo, zašto plačeš” bila bi sledeća, pa „Milena, generacijo”, „Skitnica”, „Oči tvoje govore”, „Vrati se s kišom”, „Tonka reci cvrčak, Tonka, reci more”, „E, moj Saša”... Zbog te pesme sam postao novinar jer sam video televizor kao spas.

Bio je producent dve jako interesantne ploče. On je smislio caku za pesmu „Dečko, ajde oladi” grupe „Poslednja igra leptira”. I samo je on Jadranki Stojaković napravio maestralni pop aranžman stare sevdalinke „Što te nema”. Jedini je napisao pesmu o preljubi, a pesma se zove „Pismo” i peva je Jasna Zlokić o tome kako se oseća ljubavnica kad piše pismo ženi svog voljenog čoveka koji ne može da ostavi ni suprugu ni sina. Pisao je muziku za decu, muziku za film, pozorište... Rajko Dujmić je najuspešniji kompozitor koji je Jugoslaviju predstavljao na Evroviziji. Učestvovao je čak tri puta. I prvi je doneo Jugoslaviji pobedu na Evroviziji 1989. u Lozani sa pesmom „Rock me, baby” grupe „Riva”. Njegov pobednički hod ka Evroviziji počeo je baš iz Novog Sada iz Srpskog narodnog pozorišta, gde je TV NS realizovala „Jugoviziju”.

Jedan je od najvećih emotivaca koje sam poznavao. Uradili smo jedan intervju u Zagrebu, daleke 2001. godine za BK televiziju. Zbog njega smo obojica imali probleme. Pokušali smo da dokažemo da šovinizam nije put kojim treba ići. Rajko je ispričao kako je pobedio rak u pravoslavnom manastiru uz molitvu i kako je obožavao da ide na jagnjiće i kajmak kod Miroslava Ilića u Mrčajevice i uživao u šumadijskoj rakiji. Posle sam čuo da je Rajko imao velikih neprijatnosti tada, posle tog intervjua, jer je bio suviše otvoren u vremenima zategnutih odnosa između Srba i Hrvata i da je dobijao svakakve pretnje. Bio je suviše iskren u tom razgovoru, a ja nisam hteo da se bavim autocenzorom. Ali takav je bio - sagovornik bez dlake na jeziku.

S krajem Jugoslavije počeo je i njegov privatni i psihički slom. Od najtiražnijeg kompozitora došao je do toga da je ostao bez posla. To jedan Lav, kao što je bio Rajko, nije mogao da podnese. Počeo je da puni naslovnice tabloida - droga, porodično nasilje, razlaz sa grupom... Tada je u afektu dao i jedan oštar intervju u kojem je bilo užasnih reči prema uvek dražesnoj Sanji Doležal. Ona mu je sve oprostila čim je čula za strašnu saobraćajnu nesreću. Sa Nedom Ukraden se posvađao oko pesme „Zora je svanula”, lupio vratima i napustio studio jer nije bilo po njegovom. Ali je jedini koji je pristao, deceniju kasnije, da uradi pesmu za Nedin povratnički album za hrvatsko tržište i bio je jedini kompozitor koji je sedeo u prvom redu na njenom koncertu u dvorani Vatroslav Lisinski. Najveća greška je bila što su Fosili uradili oproštajne koncerte bez Rajka bez obzira u kakvom je on psihičkom stanju bio. To se nije smelo uraditi bez čoveka koji je od tog benda napravio jugoslovensku ABBU i koji je miksovao fenomenalne vokale u Milanu.

Ova  teška saobraćajka koju je doživeo pre desetak dana bio je tek nastavak svih golgota koje je imao u novim, modernim vremenima. Suviše je bio veliki čovek i emotivac da bi izdržao takva pogana vremena. Njegova biografija je bila zaista kontradiktorna, ali svi su znali da gospodin Rajko Dujmić jeste bio simbol jednog vremena koje se više nikada neće vratiti. I tamo gore, kada se sretne sa Đurđicom Barlović, sigurno će pogledati na šta liči nekadašnja zemlja i čuće se pesma „Sklopi oči“ ili „Sanjaj me noćas”. I sada, kad gledam kako korona ubija, kako je šovinističko zlo ponovo pokuljalo među ljudima, znam da će mi Rajko faliti da prozborimo koju pametnu preko Fejsbuka, a ja ću većno slušati refren: „Nikad više neće biti što je bilo, nismo mi te sreće, krivo nam se snilo, sad su drugi ljudi, druga mora oko nas, a ja želim samo da ti čujem glas”.

Aleksandar Filipović