Već tri veka Vrbičani uzgajaju autohtonu sortu belog luka

Reč je o autohtonoj sorti belog luka, koja je pre tri veka iz Makoa u Mađarskoj dospela na severnobanatsku oranicu, za čiju proizvodnju Vrbičani imaju oznaku o zaštićenom geografskom poreklu. U poslu je, kao i svakog leta, bilo angažovano celo selo – stotinak meštana.

Gotovo svi se žitelji tog sela bave se poljoprivredom i svi obavezno bar deo njive, a najmanje jutro ili hektar, odvoje za beli luk po kojem je ovo selo i poznato, a koji je, u odnosu na druge sorte, ljući, aromatičniji i može duže da stoji.

Po rečima jednog od proizvođača te poljoprivredne kulture Mikloša Mihoka, Vrbičani su ove zime luk posadili na nešto većoj površini nego ranijih godina – na oko 40 hektara, a koliko će ga biti, znaće se u septembru, kada odstoji, izgubi vodu i osuši se.

– Očekujemo da ćemo imati oko stotinu tona – kazao je Mihok. – Prinosi su solidni iako u martu i aprilu nije bilo kiše, ali među uzgajivačima ima i onih koji imaju zalivne sisteme podignute novcem od državnih podsticaja, pa se na tim njivama očekuje da će prinos biti veći.

Mihok je, u odnosu na lane, beli luk posadio na većoj površini, na dva hektara, i kaže da će se na tome, za sada, zaustaviti.

– Prošle godine nisam prodao gotovo ništa jer sam rod čuvao za seme, a sada ću deo prodati, a deo ostaviti da bih ga posadio dogodine – kaže Mihok.

Vrbički beli luk sadi se ručno krajem januara, čim se sneg otopi i mrazevi popuste, a povrtari seme čuvaju tako što deo roda ostavljaju za narednu sadnju. Do sada su Vrbičani, napominje sagovornik „Dnevnika”, beli prolećni luk prodavali na pijacama, ali i nakupcima, kojima su zbog duge tradicije u proizvodnji tog povrća dobro poznati.

– Sada bismo ga, pošto ima oznaku geografskog porekla, mogli prodavati i velikim marketima i probati da ga izvezemo u Rumuniju, Bugarsku, Italiju  Švajcarsku... – kaže Mihok, i navodi da su za početak otvorili onlajn prodaju i odredili cenu – pa kilogram belog luka na malo košta 500 dinara, a na veliko 450.

Za bolji plasman belog luka, u Vrbici, selu s oko 40 kuća i stotinak stanovnika, trebalo bi osnovati zemljoradničku zadrugu, ali, kako kaže Marija Feher, nema nikoga ko bi preuzeo obavezu da je vodi i organizuje prodaju. 

– Prepušteni smo nakupcima, koji tačno znaju kada nam treba novac – za ogrev, polazak u školu, seosku slavu i obavezno su krajem avgusta u Vrbici i slika se iz godine u godinu ponavlja – oni nas ucenjuju, a mi luk prodajemo ispod cene. Iako smo se više puta dogovorili da im ne dozvolimo da beli luk od nas kupe maltene zabadava, uvek se nađe neko ko naruši dogovor – kaže ona.

Kako će prodaja ići, videće se, ali po rečima Marije Feher iz Udruženja proizvođača „Vrbički prolećni beli luk”, postoji prepreka za plasman. Naime, luk ima oznaku geografskog porekla, ali nema sertifikat, koji se mora svake godine obnavljati da bi se na proizvod mogla staviti markica o poreklu proizvoda.

– Uspeli smo nekako da se dogovorimo da se uradi elaborat i dobili smo rešenje o zaštićenom geografskom poreklu proizvoda, ali ove godine nemamo sertifikat – kaže Marija Feher. – Da bi se dobila markica s oznakom o zaštićenom geografskom poreklu, svake godine se mora pratiti kako se beli luk gaji. Troškovi za to iznose oko 250.000 dinara i među povrtarima nema sloge, a ni volje, da se udruže i sakupe novac. Da je više preduzimljivosti, verovatno bismo i od opštine Čoka mogli dobiti pomoć i tako obezebditi, ako ne celu potrebnu sumu, a ono veći deo za sertifikat.      

Z. Delić