Porodicu Zorana Miloševića iz Like Oluja dovela u Sremske Karlovce

Nije verovao, dok danas priča o tome u svojoj kući, koju je, zahvaljujuću Komesarijatu za izbeglice i migracije posle 22 godine podstanarstva u Sremskim Karlovcima dobio, da će se egzodus desiti. Štaviše, tih godina – 1994. i 1995. – čak je ulagao u kuću.

-Ne isključujem mogućnost da su neki znali šta se sprema, ali  velika većina nije verovala, prvi ja, da će do toga doći – kaže Zoran Milošević. – Bili smo dobrostojeći, imali smo mogućnost da priuštimo sebi sve što nam treba. Supruga Sanja je radila kao medicinska sestra, a ja kao šumski tehničar. U planu je bila i vikendica na moru. Kada je počeo rat, supruga je mobilisana i radila ponekad po pet dana u kontinuitetu u bolnici, ali se moglo živeti. Tog jutra kada je počela „Oluja”, ja sam otišao na front, a Sanja s mojom majkom, šestogodišnjom Nikolinom i jednoipomesečnom Milicom i najneophodnijim stvarima, pre svega pelenama za bebu, autom krenula. Kuda? U nepoznato.

Iako je, kako kaže, na delu linije fronta na kojem je bio situacija  bila relativno dobra s malim gubicima, ako se tako može reći – s nekoliko ranjenih i poginulih, stiglo je naređenje o povlačenju na rezervni položaj. Zoran je, pre no što se zaputio prema koloni izbeglih iz kraja,  svratio do kuće i uverio se da je supruga s decom i majkom otišla.

– Krenuo sam i ja, ne znajući gde ću naći svoje. Stigao sam ih tek trećeg dana kod Medenog polja, stotinak kilometara dalje od Udbina jer je kolona milela. Išlo se autobusima, kamionima, traktorima, vojnim vozilima, čime je ko mogao. Malo ljudi je ostalo na ognjištima. Nešto starčadi koja nije htela da se pomera sa svog imanja. Ko je ostao, završio je ubijen, spaljen... Hrvatska vojska je išla za nama i palila. Naša kuća je odmah zapaljena. Šta je mogao očekivati neko ko se prezivao kao ja, Milošević? – s dozom ironije kaže Zoran.

Devojčice iz kolone danas stomatolozi

Zoran Milošević kaže da su supruga i on, shvativši da ne mogu povratiti imovinu u Hrvatskoj, sve snage usmerili na školovanje kćerki.

– Sačuvati decu od poroka i napraviti od njih ljude – bilo je moje geslo i ideja vodilja – priča naš sagovornik. – Računam da smo uspeli u tome. Cilj mi je bio da završe srednju školu i imaju neki zanat u rukama jer isprva nisam bio siguran u to da li ćemo moći da ih školujemo dalje. Nikolina je bila đak generacije u karlovačkoj osnovnoj školi. Stomatologiju je završila u roku, s prosekom 8,90. Radila je u jednoj privatnoj ordinaciji pet godina, ali je otišla s mužem i sinom u Nemačku pre dve godine. Milica je pošla sestrinim stopama, u novembru prošle godine diplomirala je s prosekom oko 9 i sada radi u ordinaciji u kojoj je i Nikolina započela stomatološku praksu. Supruga je u Nemačkoj četiri i po godine i radi u svojoj struci. Shvatili smo da nam je to jedini izlaz da penzionerske dane dočekamo sa solidnim primanjima od kojih ćemo sebi moći da priuštimo pristojan život.

Put do Srbije za Miloševiće trajao je 11 dana. Sa svih strana su se kolone ljudi slivale u jednu, pa se odmicalo sporo. Jedan od najtežih trenutaka bio je, kaže, kada supruga nije mogla da podoji Milicu jer je ostala bez mleka, a nije imala čime da je nahrani pa je beba jedno popodne bez prestanka plakala.

– Nešto veštačke hrane što je supruga spremila se pokvarilo – seća se Zoran. – Nas dvoje smo se zaputili pešice da nađemo neku kuću i potražimo mleka. Posle nekoliko kilometara, našli smo je. Žena je pomuzla kravu, prokuvala mleko i dala nam ga. Kad smo se vratili, Milica je i dalje plakala. Supruga ju je smirila i tako smo nastavili. Drugi dan smo neke devojke, ispostavilo se – Hrvatice, pitali da li bismo mogli negde da okupamo bebu. One su nas uputile svojoj kući i, moram priznati, korektno su se svi poneli prema nama. Bebi-hranu smo uspeli da kupimo tek u Sanskom Mostu. Prešavši granicu, zaputili smo se u Bački Gračac, gde smo imali rodbinu.

Nedugo po dolasku, 13. septembra, policija je došla po Zorana i odvela ga u Slavoniju, u Arkanove redove. Proveo je tamo dva i po meseca, kojih, kaže, ne voli da se seća zbog svega što je video i doživeo.

Miloševići su se obreli u Karlovcima 1996. godine, unajmili kuću i bili podstanari do pre tri godine. Supruga je doskora bila zaposlena u Kliničkom centru Vojvodine, a on, nakon angažmana na nekoliko poslova seznoskog tipa, od 2006. radi u kompaniji „Sekuritas”.

– Osvrnem li se sada na sve što smo preživeli, moram priznati, osećam tugu. Mi smo tamo lepo živeli. Ipak je Hrvatska ekonomski bila daleko ispred. Bude mi teško, ali, šta se tu može. Onda kažem sebi da od goreg može biti gore. Žalosno je što su izgubljeni mladi životi. Nas osam iz porodice je bilo u uniformi, ali svi smo izašli živi i zdravi. Važno je ne klonuti duhom, ako se to desi, nastaje problem. Treba gledati napred i boriti se, imati cilj. Mi smo ga pronašli u našoj deci – kaže Zoran Milošević.

        Zorica Milosavljević