DNEVNIKOVA KNJIGA Frederik Begbede: Čovek koji plače od smeha

„Čovek koji plače od smeha“ ima vrlo labavu strukturu romana, i koncipiran je kao neprekinuti monolog glavnog lika koji komentariše savremenu medijsku, kulturnu i političku scenu u Francuskoj i u svetu, s puno duhovitih i jezgrovitih zapažanja o tome kako se ona promenila u poslednjih tridesetak godina. Glavni lik, Oktav Parango, na mnogo načina funkcioniše kao avatar samog pisca, s kojim deli mnoga iskustva. Kao i Frederik Begbede (1965), Oktav je sarkastični hroničar vremena, koji je radio kao marketinški stručnjak, novinar, i pisac. U tom smislu, „Čovek koji plače od smeha“, iako priča priču o jednoj dugoj neprospavanoj noći koja kulminira čudnim incidentom u studiju popularne radio stanice, na mnogo načina podseća na kolumnu u kojoj se autor bez dlake na jeziku okrenuo savremenom svetu, s puno zanimljivih insajderskih zapažanja o tome kako su se poslednjih decenija menjali mediji u srcu zapadne Evrope, marketing, novinarstvo, pa i izlasci.

Autor posvećuje pažnju svojevrsnom „slomu medija“ koji je doneo internet sa svojom demokratizacijom informacija (i dezinformacija, i te kako). Novo iskustvo interneta fundamentalno je promenilo novinarstvo i marketing, i konačno, gurnulo glavnog lika Oktava

Parangoa iz preplaćene pozicije marketinškog maga, spin doktora i poludemamgoga koji je svoj dar za reči skupo naplaćivao, sasvim na margine društva. U politički korektnoj, čistoj kulturi milenijalaca, Oktan je relikt vremena koje je prošlo – on je neapologetski nastrojen heteroseksualni beli muškarac koji je opsednut seksom isto koliko i sopstvenom krhkom sujetom. „Prljavog“ bejbi bumera Oktana plaši i užasava upeglanost milenijalaca, nove generacije koja sa svojom filozofijom polako preuzima scenu Oktan sebe postavlja rame uz rame uz slične gubitnike francuskog i modernog društva, ili njihove „kontroverzne“ glasove kao što su Vernon Trodon, junak Viržini Depent, ili savremeni pisac Mišel Uelbek koji se čak pojavljuje i kao epizodni lik u romanu.

S druge strane, Oktanov „alter ego“, pisac Frederik Begbede, daleko je od margine – sam rođen u privilegovanoj porodici, spada u jednog od najpopularnijih savremenih pisaca u Francuskoj, a 1994. osnovao je i književnu nagradu „Prix de Flore“ među čijim dobitnicima su Mišel Uelbek, i Ameli Notomb.

Nastasja Pisarev