Dnevnik u selu neobičnog naziva: Orlovat

I mada smo mi bez po muke ušli u njega, nismo mogli da ne primetimo da ta raspeća ipak ne ferceraju u svakom trenutku i to koliko na samom ulasku u mesto. Naime, na žutim tablama do skoro su stajali nazivi mesta na srpskom i mađarskom jeziku (Orlud), ali je neko vrlo dokon precrtao ime ispod... A inače nas je Orlovat prijatno oduševio jer, kad samo prolazite kroz njega (ako iko tuda samo tek tako prolazi), ne možete ni da naslutite šta sve ima i krije.

- Dobra smo destinacija za turizam, imamo potencijal, samo ga treba iskoristiti - kaže predsednica Saveta Mesne zajednice Orlovat Biljana Popadić, s velikim akcentom na reči „samo”. - Ovde se jako loše živi. Poslednjih godina se dinar nije uložio u selo, a kako se snalazimo, samo mi znamo. Kad se obratimo Opštini za pomoć, kažu nam da se obratimo fudbaleru Dušku Tošiću, jer je on rođen ovde. Ja sam njih pitala, kome mi pripadamo, Tošiću ili Opštini Zrenjanin?

Iako se, istina, zna kome pripadaju, to ne važi toliko, zbog čega su meštani i te kako ogorčeni. Pre nekoliko godina im je tornado, ili nešto što u banatskoj ravnici može na njega da zaliči, uništio dobar deo sela, nijedna kuća nije prošla bez štete, a Grad ništa nije uradio da pomogne Orlovaćanima.

- Sami smo morali da se organizujemo da sredimo Orlovat, manuli smo svoje kuće i dvorišta kako bismo sredili centar sela, raskrčili smo sve puteve, šta više da vam kažemo - orio se glas potpredsednika Saveta Milenka Radonića salom u Mesnoj zajednici gde smo sedeli, a kako i ne bi kad su neke posledice tog nevremena tek nedavno uspeli da saniraju. - Tek skoro smo povadili korenje od porušenih stabala u parku, to su se ljudi sami organizovali.

Kada bi selo, makar, imalo samodoprinose, priča bi bila drugačija. Zato sada, i kad žele nešto da urade, moraju da se dovijaju na različite načine, ali pre svega, najvažnije je da budu - složni.

- Kad su mame htele da urede dečje igralište, rekla sam im da traže sponzorstva od velikih firmi, jer mi kao Mesna zajednica nećemo dobiti dinara, pa sam i ja pisala nekim fondacijama, skupili su novac i preko društvenih mreža, napravili radnu akciju. Bilo je stotinak mladih ljudi, nešto za poželeti - priseća se Popadić te radne akcije koja se održala dva dana pred proglašenje vanrednog stanja.

Ipak, postoje problemi u selu koji se ne mogu rešiti prikupljanjem novca na internetu, a nadležni se, izgleda, vode time da nemaju interesa da ulažu u Orlovat, pa čak ni do te mere da asfaltiraju sve ulice i poprave bunare koji jedva snabdevaju meštane vodom.

- Bunari su nam stari i rade nam samo dva od četiri, znači, svakog dana postoji mogućnost da ostanemo bez vode - naglašava predsednica Saveta. - Dve godine nam obećavaju da će to srediti, ali ne shvataju nas ozbiljno jer misle da je ovo mali problem. A mi ako sutra ostanemo bez vode, šta će selo da radi narednih mesec dana, jer to nije kvar koji se rešava za dan-dva? Skoro su nam bili i rekli da možemo da izdržimo još do proleća! Inače, prvi bunar nam je kopan početkom sedamdesetih godina i on nam najbolje radi, sa tri odsto kapaciteta, dva su presušila i ostao nam je još jedan koji radi na 1,5 odsto kapaciteta...

Osim tog problema, putna infrastruktura i (ne)organizovan autobuski prevoz takođe su velika boljka meštana Orlovata.

Orlovat je vrlo staro naselje i premda se prvi put spominje u zvaničnim spisima 1471. godine, postoje neka dokumenta u kojima je ovo selo upisano još 899. godine. Kako god, do dolaska Turaka u Banat, Orlovat je bio smešten dva kilometra dalje od sadašnjeg i naziv je dobio po orlovima koji su se gnezdili na velikim hrastovima i staromađarskoj reči „at” koja znači „ostrvo”.

- Uveli su nam dve autobuske linije do Zrenjanina, pa ako nemaš svoj prevoz, teško možeš da odeš do grada - pojašnjava naša sagovornica koja je, čini se, vrlo ozbiljno shvatila koje su joj obaveze i dužnosti kao predsednice Saveta Mesne zajednice. - Moji meštani su mi ukazali poverenje, pa ne mogu ja sad da ćutim i govorim kako je sve dobro u selu, kad nije.

U tom nećutanju je podržava i Radonić, posebno kivan na uzaludna obećanja koja sluša već godinama, a koja ništa ne menjaju jer ljudi ćute, pa im uzimaju i ono malo što imaju.

Kakvo je to selo bez mašte, zapitao se pre 18 godina meštanin Orlovata, poznati slikar Milan Vukov, te rešio da, uz pomoć prijatelja, uz stari tok Tamiša napravi „Maštaonicu”. I tako, dok ne slika portrete i pejzaže, ili dok se ne priseća mangupskih mlađih dana provedenih po Evropi i Beogradu, ovaj kreativac čini da njegovo mesto bude interesantno, da služi drugima i otvara im vidike. Međutim, ima i danas pojedinih mangupa kojima je draže da lome Milanov trud, ali kako kaže, on im to ne brani, samo ih zamoli da to rade danju, jer noću u mraku mogu da se povrede. Pun je razumevanja i ideja ovaj banatski slikar, čija je ljubav prema četkici, bojama i platnu negovana uz ljubav prema Urošu Prediću na čijem je grobu, kao dete, neretko umeo da zaspi. No, ni ležanje međ kukuruzom i igranje s oblacima nije mu bilo strano, ne čudi što je uvek u nekoj akciji, tražeći idealne trenutke koje vredi uramiti makar u ličnoj galeriji sećanja.

- Obećavaju mi već godinama stazu do moje kuće. „Biće, Radoniću, naredne godine”, pa narodne godine i tako je prošlo deset godina. Niko više ne stoji iza svojih reči - uzvikuje Radonić koji, kad priča o lepšim stvarima u Orlovatu, koje nam je i pokazao, a naročito o svojim vrednim komšijama, ume da bude i te kako nasmejan i vedar. - Imamo jako lepu okolinu, Tamiš, park... Selo ima sve predispozicije da bude atrakcija u celoj Vojvodini, samo da se sredi prilaz Tamišu.

Možda Orlovat nema bogatu sadašnjost i svetlu budućnost, ali zato ima istoriju kojom se diči na sva zvona. O njoj nam je najviše pričao meštanin Radoslav Radica Ostojić koji je sve najpre „podmazao” storijama o vinu po kom je, nismo verovali, ovo banatsko seoce nadaleko poznato.

- Kažu da je Orlovat nekad imao 200 lanaca pod vinogradima i sećam se, kao dete dok sam bio, u koju god kuću da odeš, i deca su se posluživala vinom - veli nam kancelar Banatskog vinskog reda Sveti Teodor deda Radica, pravdajući se zašto toliko mora ali i voli da priča. - Uvek je kod nas potrošnja bila dobra. Uvek treba lepo pričati o vinima, to je jedino piće koje ima bogove, svece zaštitnike, vitezove, pa čak i konobari moraju da znaju nešto o njemu. Mislim da je tajna dugog života i jedno i drugo - i pravljenje i pijenje vina!

Vrlo je zanimljiva istorija Orlovata, tvrdi nam Ostojić, pa nas, osim na bitke, podseća i na arheološko nalazište gde su pronašli kosti velike ribe od pre 4500 godina pre nove ere.

A reci i kad priđete, ostavlja vas bez daha. Stari tok Tamiša prepun je rascvetanih lokvanja, raznih ptica i divljači u okolini, dok onaj plovni pomno čuvaju bele armije gusaka uz horsku dobrodošlicu. Tako da, i onih oko 1.300 stanovnika ima gde da uživa, naročito nakon napornih radova na njivama i u baštama, gde većina svoje vreme i provodi. I da ne zaboravimo - slikar Uroš Predić, koji je dakle rođen u samom srcu Orlovata, a koga mlađe generacije ni ne stižu da zaborave jer ne stižu za njega ni da čuju, već godinama čeka da dobije makar sobu koja bi bila urađena u duhu njegovog vremena i života, ali možete triput da pogađate šta se tek tu sve (ne) dešava...

Lea Radlovački