Na Ribarskom ostrvu ovih dana kao u filmu - sunce, Dunav i sećanja

Šarenilo kuća na Ribarskom ostrvu, ušuškanih u zelenilu i hladovini, ispunjeno je dobrim raspoloženjem ljudi koji tu provode leto, kao i onih koji uveliko žive u tom idiličnom ambijentu. Većina njih su, kako kažu, starosedeoci.

– Tu sam gotovo 40 godina, kao dete sam ovde provodila leta, a tokom studija na „špicu” sam pripremala ispite – seća se Judit Sabo. – Dolazim čak i kad radim, nakon posla. Budem tu do uveče, super je društvo, ima starosedelaca, a i novih. Ribarsko ostrvo se dosta promenilo. Nekad su ovde bile drvene kućice, sad je više fensi. Volim da se setim kako smo nekad ovde provodili vreme i družili se. Kotlić se napravi, svako iz svog dvorišta donese šta ima, a organizovani su i različiti programi i takmičenja za decu. Bilo bi šteta da ostrvo ne ostane, ali to ne zavisi od nas. Ovo je naše more, Panonsko. Kupamo se u Dunavu, najčešće se spustimo od restorana „Elektrovojvodine” do „špica”, pa tako bar tri-četiri puta. Ovaj ambijent je spas i od negativnih misli.

Bilo da je reč o starosedeocima ili doseljenima novijeg datuma, u oazi Ribarca i dalje se oseća komšijska prisnost.

– Družimo se, okupe se komšije, pa igramo karte – potvrđuje Borka Mitović. – Bude društva toliko da i sto bude mali. Svako leto smo tu već 25 godina. Nekad smo išli na more, sad idu samo deca i unuci, ali čim se vrate, odmah dođu ovde. Slabo se kupam u Dunavu, više vreme provodim po dvorištu.

S Mitovićima su i unuci, koji uživaju u igri i prirodi, i čije se društvo takođe okupi.

– Ima dosta društva, vozimo bicikle, igramo žmurke i svašta smislimo – kaže Teodor (12). – Kupam se i u Dunavu, blizu su stepenice kojima možemo da se spustimo jer nema klasične plaže. Ove godine ne idemo na more, inače smo išli, a putujemo i po Srbiji. Najviše mi se sviđa Đavolja varoš.

Letnja sezona je, baš kao i godina, specifična, te ima i onih koji su od zimus „zarobljeni” u filmskom krajoliku Ribarskog ostrva.

– Na Ribarac dolazim više od 50 godina – navodi Marta Aničić. – Kao decu, deda nas je dovodio ovamo i zimi, na sankama bi nas vukao od Limana 1. Već 30 godina živim u Njujorku, a otkako su deca porasla, odlučila sam da bar leti budem ovde. „Zaglavila” sam od februara, ali ne žalim. Leto je u Njujorku, ako ostanete u gradu, pakleno. Plaža je udaljena oko sat i po, potreban vam je auto ukoliko želite udobno da provedete vikend i morate da čekate kraj avgusta ako želite da se kupate, da se okean dovoljno zagreje. Ovde imam kućicu, 24 kvadratna metra raja, ništa mi više ne treba.

B. Pavković