Voće se kralo zbog nestašluka, a fudbal igrao iz ljubavi

Pamćenje ga besprekorno služi te se detaljno seća dečačkih nestašluka, školovanja, prvog poljupca sa suprugom Nadom i brojnih fudbalskih utakmica. Damjanović je najpre igrao za podmladak “Vojvodine”, kasnije za seniorsku reprezantaciju Novog Sada, a u proleće 1953. godine postaje omladinski reprezentativac Jugoslavije.

Odrastao je u Fruškogorskoj ulici (Štrand putu), a detinjstvo su obeležili brojni nestašluci, pa je često bio kažnjavan, kako batinama vojničkim kajišem, tako i zabranom izlaska.

- Oduvek sam bio mangup - kaže Damjanović. - Kao klinac sam leti i u jesen s drugarima krao voće iz bašti i dvorišta okolnih kuća. Čak smo odvezivali čamce na obali Dunava, preveslali do Sremske Kamenice da bi u tuđim baštama brali višnje, kajsije, breskve i grožđe. Međutim, jednom prilikom nas je prepoznao stričev komšija i obavestio ga o našim bezobrazlucima. Stric je strogo zabranio naše “posete” tuđim imanjima i krađu voća, i predložio da idemo u njegov vinograd i jedemo do mile volje, pod uslovom da ne gazimo okopane čokote. Naravno, nisam ga poslušao jer je za nas krađa bila veliki izazov pošto smo bili pod uticajem pisca Karla Meja i, inspirisani njegovim junacima - neustrašivim Idijancima, išli u pohode i avanture.

Od desete godine, ukoliko se nije brčkao na Bećarcu, Damjanović je redovno bio na Đačkom, Poštarevom ili igralištu Eđšega.

- Na Eđšegovom igralištu smo, osim igre s krpenjačom i ukradenim teniskim lopticama iz Duinavskog parka, često skupljali fudbalske lopte igračima “Eđšega” tokom treninga - priseća se Damjanović. - Osim fudbalera, često je tamo trenirala i ženska ekipa hazene, igre koja je preteča današnjeg rukometa, a nama, kao trinaestogodišnjacima, bilo je izuzetno interesantno da ih gledamo. Jedno vreme su tamo trenirali i bokseri, pa se sećam Pavla Šovljanskog, Rudolfa Tota, Tomislava Kelave, Arpašija, Bajčeva i braće Stanisavljevića...

Aleksandar Damjanović u jesen1950. godine upisao je Višu mešovitu gimaziju “Svetozar Marković” gde je sreo buduću suprugu Nadu Nikolić.

- U Gimnaziji sam se zbližio s jednom lepom, crnokosom devojkom Nadom i ubrzo smo postali bliski provodeći slobodno vreme zajedno – seća se Damjanović. -  Zajedno smo učili, išli u bioskop, a nedeljom kada sam imam fudbalsku utakmicu ona me je čekala uveče na školskoj igranci. Svi su mislili da smo momak i devojka, čak i profesori, ali mi smo bili samo drugovi. Prvi put smo se poljubili tek 1953. godine, kada sam joj čestitao slavu što je za današnje vreme neshvatljivo.

Aleksandra Damjanovića je otac redovno vodio na fudbalske utakmice “Vojvodine”, “Slavije”, “Radničkog” i “Brodarca”, zbog čega je brzo zavoleo igru na dva gola. Kako kaže, tribine su tada bile pune, ljudi su voleli da gledaju mečeve, da se druže, a fudbal se igrao iz ljubavi, mada su najbolji igrači i tada odlično zarađivali.

- Fudbal sam počeo da treniram 1949. godine, najpre kratko u “Brodarcu”, a potom sam prešao u “Vojvodinu”, u podmladak. Brzo su me zapazili treneri, odlično sam baratao loptom obema nogama i bio sam pravi majsor u skok-igri zbog svoje visine – kaže Damjanović dodajući da su tada dečji nestašluci ostali iza njega i da mu je fudbal, pored škole, postao jedina preokupacija. – U jesen 1950. godine na stadionu “Vojvodine” u sali na spratu, gde su spavali neki igrači, imali smo predavanje o pravilima  fudbalske igre, koja su mi pomogla da shvatim taktiku i cilj igre. Kada su Boškov, Veselinović, Slepčev i Krgin prerasli podmladak, došla je generacija u kojoj su bili Mirkov, Rokić, Mišković i Knežević, a mi mlađi smo igrali prijateljske utakmice sa timovima iz Novog Sada i okoline. Postigli smo odlične rezultate, često smo pobeđivali i sa pet i više golova razlike.

Dve godine kasnije Damjanović je debitovao za seniorsku reprezentaciju Novog Sada, sastavljenu od igrača “Slavije”, “Radničkog” i “Vojvodine”, koja je odmerila snage sa selekcijama Subotice i Osijeka.

- U proleće 1953. godine postao sam omladinski fudbalski reprezentativac Jugoslavije i učestvovao na nezvaničnom omladinskom prvenstvu sveta u Briselu u Belgiji – seća se naš sagovornik napominjući da je svoje utiske sažeo u pismo koje je poslao našem listu i koje je objavljeno 7. i 9. aprila 1953. godine. - Učestvovalo je 16 reprezentacija, odigrao sam četiri utakmice i postigao tri gola protiv Severne Irske, Engleske i Španije, ali smo u finalu izgubili od Mađarske sa 2:0. Zbog priprema i boravka u Belgiji nisam išao u školu oko mesec i po dana, pa sam u sedmom razredu gimnazije pao na popravni ispit iz geologije.

Naša nova akcija

Kako je nekada bilo na ulicama Novog Sada, kakva je bila moda, kako su izgledale tada novosadske kafane, koje su bile zanimljive gradske ličnosti njihovog detinjstva i mladosti, o tome najbolje svedoče sećanja i fotografije naših starijih sugrađana. U želji da sačuvamo sva ta osećanja, kompanija Color Media Communcations, list „Dnevnik” i Novosadska TV u saradnji sa Gradom Novim Sadom i Novosadskim klubom pokreću projekat “Sačuvano od zaborava: razgovori sa starim Novosađanima”. Razgovaraćemo sa našim starijim sugrađanima o njihovim sećanjima na detinjstvo i mladost, bilo da su u pitanju istorijski događaji kojima ste prisustvovali (rat, Racija, posleratni period) ili svakodnevni život u Novom Sadu polovinom prošlog veka (običaji, tradicija, zanimljivi ljudi iz tog perioda koje su poznavali, javne ličnosti itd). Svi sugrađani koji žele da podele sa nama svoja sećanja, mogu da se jave putem mejl adrese ivana.rajinac.cpgŽ­gmail.com ili pozovite na broj telefona 063/376-080.

Aleksandar Damjanović gimnaziju je završio s vrlo dobrim uspehom 1954. godine, baš kada Novi Sad postao univerzitetski grad. Pošto je voleo da piše, upisao je studije Jugoslovenske književnosti, ali ubrzo odlučuje da se obrazuje u Beogradu, gde je diplomirao na Tehnološkom fakultetu. Usput, kada mu je vreme dozvoljavalo, igrao je i fudbal, prvo u beogradskom „Radničkom”, potom u pančevačkom „Dinamu”, a onda nosio dres „Novog Sada”, a potom i „Bačke” iz Bačke Palanke. Posle završetka igračke karijere opredelio se za suđenje i delio pravdu na vojođanskim fudbalskim terenima. Pored toga, strastveni je planinar i skoro da nema planine na teritoriji nekadašnje SFRJ koju nije posetio i još uvek je aktivan član PSD “Železničar”. Napisao je nekoliko knjiga, građani su imali priliku da čitaju njegove tekstove u našem listu u rubrici “Put pod noge”, a kao dopisnik našeg lista nekoliko godina je redovno slao izveštaje s utakmica.

S. Kovač

Foto: privatna arhiva