Vladimir Kopicl, pesnik, esejista, teoretičar: Belina koja izaziva
Pod okriljem Kulturnog centra Novog Sada pre nekoliko dana izašla je knjiga „Udaljeni bubnjevi” Vladimira Kopicla. Petnaesta je to poetska zbirka ovog priznatog srpskog književnika, esejiste, prevodioca, pozorišnog i filmskog kritičara, jednog od pionira konceptualne umetnosti u nas.
Stoga smo razgovor i započeli pitanjem da li se odnos Vladimira Kopicla prema poeziji promenio od prve zbirke „Aer“ , za koju je još tamo sedamdesetih godina prošlog veka dobio Brankovu nagradu, i aktuelnih „Udaljenih bubnjeva“?
– Promenio se utoliko što, vo vremja ono, pre pedeset godina, kad sam pisao „Aer“, moji pesnički drugari i ja nismo mnogo marili za tadašnji književni i art sistem, nego smo želeli da ga menjamo, kao što je i sistem hteo da promeni nas, pa nas je mahom smenjivao. Sada je taj nekadašnji nemar mahom obostran, pa je i moj odnos prema poeziji angažovano relaksiraniji prema sistemskim a manijakalnije usmeren prema svim drugim vrednostima, iliti čarima pisanja. Razlika između „Aera“ i „Bubnjeva“ je nalik književnoj diferenciji između ukusnog konceptualističkog dvopeka i angažovane vegansko-ćevapdžijske gozbe s prelivom od borovnica i nadevom od sušija, kao što je i preživelo pisanje mojih par preživelih ispisnika fina anomalija zgodna da održava publiku budnom između dva konzumiranja raznih naših uspavljujućih neo-klasika i turbo-mejnstrim veličina. Ali ko ovo naše ukusodejanije gricne, ima čemu i da se nada. Pa i šta da prepiše. Ne možemo svi biti moćni, ali je za umetnost važno da nas ima i zgodnih.
l U kritičarskim slovima gotovo se kao mantra ponavlja sud o raznorodnosti i vitalnosti pesništva našeg vremena, o bogatstvu poetika, odličnim knjigama… ali uz konstataciju da je sve manje onih koji žele da čuju poetsku reč. Problem je u pesnicima, čitaocima ili kritici?
– U kritici, jakako, što kao stari profi kritičar i lično osećam. U pitanju je najobičniji transfer sopstvenog bola na poeziju , jer u novomedijskom književnom svetu svoje pozicije, pogotovo profesionalne, najbrže gubi upravo kritika, što se trenutno na planetarnom nivou inače dešava sa sličnim sekundarnim i tercijarnim delatnostima. Volim da čitam kritiku, pogotovo dok je pišem. Ali to danas zvuči kao ono nekada slavno „Mislim, dakle jesam“, koje takođe ima sve manje pobornika. I to verovatno s razlogom, bar pogledamo li unaokolo dok mislimo.
l Aleksandar Tišma je svojevremeno u svom „Dnevniku“ pribeležio: „Večeras napisao prvu glavu pripovetke. Ide besprekorno. Nikad većeg i lepšeg zadovoljstva“. Nakon više od četiri decenije prilično intenzivnog prisustva na domaćoj književnoj sceni, osećate li još uvek slično uzbuđenje? Može li se, zapravo - i kako - izbeći da u osnovi izrazito stvaralački postupak kao što je pisanje na kraju ipak ne preraste u rutinu?
– O blagodetima tog okeanskog osećanja koje pominje veliki Aleksandar kod nas je u novom eonu, tj. milenijumu, ponajlepše zborio prezimenjak mu Slobodan, a ko njima ne veruje da je u pitanju vredno iskustvo – neka poveruje meni. Pred svakim novim fajlom sve je novo kao prvi put: i belina koja izaziva, i blažena rutina koja pisca časno blagosilja uverenjem da će to belo i neznano nešto još jednom pobediti. Ukratko, pisanje je samosvojan proces kome samo mišljenje ne doprinosi mnogo, a svako preterano domišljanje, odnosno – šibicarenje, zna da odnese ogromno. Nakon pet decenija pisanja i objavljivanja mogu da posvedočim da nadahnuće svakako postoji, a pravi rutiner, odnosno majstor, umetnik, zapravo je onaj ko zna kako da ga prepozna, sabije u trenutak, zauzda, i zajedno s dopisanim sejvuje unutar datog mu fajla.
l Negde sam pročitao da je „korona pokosila kreativnu i kulturnu industriju, ali je svima onima koji je čine, zahvaljujući internetu, istovremeno udahnula novi život“. Ako je je prva tvrdnja nesporna, može li se to reći i za drugu? Da li je zaista budućnost u snimcima predstava, striminzima koncerata, filmovima koji se snimaju za TV platforme a ne bioskope..?
– Kod nas se kreativna industrija najvećim delom izrodila u državnu podršku lukrativno živahnim tzv. malim privrednicim i nedoučenim profesionalnim frazerima, umesto da država tu podršku smisleno delegira direktnim kreativcima, to jest umetnicim. Ako tako i ostane, a kanda hoće, teško će nam u budućem optimalnijem rešavanju tog sve većeg problema i virus znatnije pameti teško pomoći, a kamoli korona.
Internet je još uvek saveznik svakog neskrivenog aktivizma, pa i umetničkog, i čar mu je upravo u tom što pruža trenutno najkompletniju osnovu za izbor kulturnih senzacija, frapantno širu od naše dosta puste i najčešće napadno običajno ritualne kulturne svakodnevice. Ali internet zna i da guši, kao i TV, i da nas guta kao večna razjapljena i nepregledna usta vremena kojima sve opakije služe razne serije, beskrajne trake medijski posredovanog dešavanja u realnom vremenu i druge rijaliti gnjavaže koje isisavaju vreme i novac namenjen ljudskoj kreativnosti i „živom životu“. Nisam neki striming pesimista, ali ni obožavalac preterano dobro kontrolisanih tokova. Teraćemo se još, očigledno, sa svim pomenutim virusima i boljkama, a povremeno i ćerati. Mada bi nam u toj borbi svakako bolje došli i sajber obojci, nego oni nikad dovoljno razgaženi stari opanci.
l Svojevremeno ste u jednom intervjuu izjavili da „umetnosti nema bez umetnika“. Menja li se, nažalost, polako i ta paradigma u savremenom sajber svetu?
– I u taj sajber svet svoju sajber umetnost vrednu sajber pažnje ubacuju sajber umetnici a ne neki apstraktno kilavi sajber avatar, niti avatarov nadobudni saradnik za sajber edukaciju i inkluzivnu korektnost. Mada ti drugi i u sajber svetu gledaju da stvar nekako razblaže, razvuku, razbroje na parčiće i vremenom nametnu pa naplate nekakav svoj umišljeni deo. A opet je i to bolje od otvorenog razbojništva s nepoštovanjem osnovnih autorskih prava u našoj of-of sajber otadžbini, zbog čega čak i pisci sa desetinama uspešnih naslova i svim mogućim priznanjima najčešće egsitencijalno zavise od dobre volje ili nevolje izdavača šićardžije, koji se u njihovo ime grebe od države. Dok u najvećem delu sveta državna podrška za stvaralaštvo ide autorima, a ne neo-gazdama.
l Nakon „umetnosti, književnosti, teoretisanja i esejiziranja, uređivanja svega postojećeg i rukovođenja“ za Vladimira Kopicla se zalepila i – penzija. Da li je koristite u „punom neradnom kapacitetu“, ili je taj status zapravo samo obezbedio „manijaku omnipotentnog profila“, kako ste znali o sebi reći, dodatno „slobodno“ vreme za stvaranje?
– U mladosti sam skoro deset godina živeo kao slobodan umetnik, dakle od onog što napišem, prevedem ili izložim. U mom slučaju penzija je nešto bezbedniji ali ne manje otkačen produžetak tog stanja, jer opet praktično živim od svakodnevnog rada, samo što dvaput mesečno stigne i neka staračka crkavica, taman za račune i yeparac sinu. Recimo, od početka ove godine preveo sam dva kapitalna dela od cirka 500 strana. Eto i knjižice pesama, pa će sad u Beogradu da osvane i moj prvi roman, a još razmišljam da li da ove godine objavim i već napisanu knjigu priča, tj. novela, budući da nekako ipak treba da obeležim tekuću 70-godišnjicu života i 50-godišnjicu objavljivanja. Naravno, moguće je da na tom u međuvremenu porade i nadležni ili nekakav kosmički faktor, ali ipak u sebe imam najviše poverenja. Iskusan sam kadar i ne sasvim naivan umetnik, a radosti inače nikad dosta.
M. Stajić