Vladimir Kopicl, pesnik, esejista, teoretičar: Belina koja izaziva

Stoga smo razgovor i započeli pitanjem da li se odnos Vladimira Kopicla prema poeziji promenio od prve zbirke „Aer“ , za koju je još tamo sedamdesetih godina prošlog veka dobio Brankovu nagradu, i aktuelnih „Udaljenih bubnjeva“?

– Promenio se utoliko što, vo vremja ono, pre pedeset godina, kad sam  pisao „Aer“, moji pesnički drugari i ja nismo mnogo marili za tadašnji književni i art sistem, nego smo želeli da ga menjamo, kao što je i sistem hteo da promeni nas,  pa nas je mahom smenjivao. Sada je taj nekadašnji nemar mahom obostran, pa je i moj odnos prema poeziji angažovano relaksiraniji prema sistemskim a manijakalnije usmeren prema svim drugim vrednostima, iliti čarima pisanja.  Razlika između „Aera“ i „Bubnjeva“ je nalik književnoj diferenciji između ukusnog konceptualističkog dvopeka i angažovane vegansko-ćevapdžijske gozbe s prelivom od borovnica i nadevom od sušija, kao što je i preživelo pisanje mojih par preživelih ispisnika fina anomalija zgodna da održava publiku budnom između dva konzumiranja raznih naših uspavljujućih neo-klasika i turbo-mejnstrim veličina. Ali ko ovo naše ukusodejanije gricne, ima čemu i da se nada. Pa i šta da prepiše. Ne možemo svi biti moćni, ali je za umetnost važno da nas ima i zgodnih.

l U kritičarskim slovima gotovo se kao mantra ponavlja sud o raznorodnosti i vitalnosti pesništva našeg vremena, o bogatstvu poetika, odličnim knjigama… ali uz konstataciju da je sve manje onih koji žele da čuju poetsku reč. Problem je u pesnicima, čitaocima ili kritici?

– U kritici, jakako, što kao stari profi kritičar i lično osećam. U pitanju je najobičniji transfer sopstvenog bola na poeziju , jer u novomedijskom književnom svetu svoje pozicije, pogotovo profesionalne, najbrže gubi upravo kritika, što se trenutno na planetarnom nivou inače dešava sa sličnim  sekundarnim i  tercijarnim delatnostima. Volim da čitam kritiku, pogotovo dok je pišem. Ali to danas zvuči kao ono nekada slavno „Mislim, dakle jesam“, koje takođe ima sve manje pobornika. I to verovatno s razlogom, bar pogledamo li unaokolo dok mislimo.

l Aleksandar Tišma je svojevremeno u svom „Dnevniku“ pribeležio: „Večeras napisao prvu glavu pripovetke. Ide besprekorno. Nikad većeg i lepšeg zadovoljstva“. Nakon više od četiri decenije prilično intenzivnog prisustva na domaćoj književnoj sceni, osećate li još uvek slično uzbuđenje? Može li se, zapravo - i kako - izbeći da u osnovi izrazito stvaralački postupak kao što je pisanje na kraju ipak ne preraste u rutinu?

– O blagodetima tog okeanskog osećanja koje pominje veliki Aleksandar  kod nas je u novom eonu, tj. milenijumu, ponajlepše zborio prezimenjak mu Slobodan, a ko njima ne veruje da je u pitanju vredno iskustvo – neka poveruje meni. Pred svakim novim fajlom sve je novo kao prvi put: i belina koja izaziva, i blažena rutina koja pisca časno blagosilja uverenjem da će to belo i neznano nešto još jednom pobediti. Ukratko, pisanje je samosvojan proces kome samo mišljenje ne doprinosi mnogo, a svako preterano domišljanje, odnosno – šibicarenje, zna da odnese ogromno.  Nakon pet decenija pisanja i objavljivanja mogu da posvedočim da nadahnuće svakako postoji, a pravi rutiner, odnosno majstor, umetnik, zapravo je onaj ko zna kako da ga prepozna, sabije u trenutak, zauzda, i zajedno s dopisanim sejvuje unutar datog mu fajla.

l Negde sam pročitao da je „korona pokosila kreativnu i kulturnu industriju, ali je svima onima koji je čine, zahvaljujući internetu, istovremeno udahnula novi život“. Ako je je prva tvrdnja nesporna, može li se to reći i za drugu? Da li je zaista budućnost u snimcima predstava, striminzima koncerata, filmovima koji se snimaju za TV platforme a ne bioskope..?

– Kod nas se kreativna industrija najvećim delom izrodila u državnu podršku lukrativno živahnim tzv. malim privrednicim i nedoučenim profesionalnim frazerima, umesto da država tu podršku smisleno delegira direktnim kreativcima, to jest umetnicim. Ako tako i ostane, a kanda hoće, teško će nam u budućem optimalnijem rešavanju tog sve većeg problema i virus znatnije pameti teško pomoći, a kamoli korona.

Internet je još uvek saveznik svakog neskrivenog aktivizma, pa i umetničkog, i čar mu je upravo u tom što pruža trenutno najkompletniju osnovu za izbor kulturnih senzacija, frapantno širu od naše dosta puste i najčešće napadno običajno ritualne kulturne svakodnevice. Ali internet zna i da guši, kao i TV, i da nas guta kao večna razjapljena i nepregledna usta vremena kojima sve opakije služe razne serije, beskrajne trake medijski posredovanog dešavanja u realnom vremenu i druge rijaliti gnjavaže koje  isisavaju vreme i novac namenjen ljudskoj kreativnosti i „živom životu“. Nisam neki striming pesimista, ali ni obožavalac preterano dobro kontrolisanih tokova. Teraćemo se još, očigledno, sa svim pomenutim virusima i boljkama, a povremeno i ćerati. Mada bi nam u toj borbi svakako bolje došli i sajber obojci, nego oni nikad dovoljno razgaženi stari opanci.

l Svojevremeno ste u jednom intervjuu izjavili da „umetnosti nema bez umetnika“. Menja li se, nažalost, polako i ta paradigma u savremenom sajber svetu?

– I u taj sajber svet svoju sajber umetnost vrednu sajber pažnje ubacuju sajber umetnici a ne neki apstraktno kilavi sajber avatar, niti avatarov nadobudni saradnik za sajber edukaciju i inkluzivnu korektnost. Mada ti drugi i u sajber svetu gledaju da stvar nekako razblaže, razvuku, razbroje na parčiće i vremenom nametnu pa naplate nekakav svoj umišljeni deo. A opet je i to bolje od otvorenog razbojništva s nepoštovanjem osnovnih autorskih prava u našoj of-of sajber otadžbini, zbog čega čak i pisci sa desetinama uspešnih naslova i svim mogućim priznanjima najčešće egsitencijalno zavise od dobre volje ili nevolje izdavača šićardžije, koji se u njihovo ime grebe od države. Dok u najvećem delu sveta državna podrška za stvaralaštvo ide autorima, a ne neo-gazdama.

l Nakon „umetnosti, književnosti, teoretisanja i esejiziranja, uređivanja svega postojećeg i rukovođenja“ za Vladimira Kopicla se zalepila i – penzija. Da li je koristite u „punom neradnom kapacitetu“, ili je taj status zapravo samo obezbedio „manijaku omnipotentnog profila“, kako ste znali o sebi reći, dodatno „slobodno“ vreme za stvaranje?   

– U mladosti sam skoro deset godina živeo kao slobodan umetnik, dakle od onog što napišem, prevedem ili izložim. U mom slučaju penzija je nešto bezbedniji ali ne manje otkačen produžetak tog stanja, jer opet praktično živim od svakodnevnog rada, samo što dvaput mesečno stigne i neka staračka  crkavica, taman za račune i yeparac sinu. Recimo, od početka ove godine preveo sam dva kapitalna dela od cirka 500 strana. Eto i knjižice pesama, pa će sad u Beogradu da osvane i moj prvi roman, a još razmišljam da li da ove godine objavim i već napisanu knjigu priča, tj. novela, budući da nekako ipak treba da obeležim tekuću 70-godišnjicu života i 50-godišnjicu objavljivanja. Naravno, moguće je da na tom u međuvremenu porade i nadležni ili nekakav kosmički faktor,  ali ipak u sebe imam najviše poverenja. Iskusan sam kadar i ne sasvim naivan umetnik, a radosti inače nikad dosta.

M. Stajić