Kotrljanje ravnicom: Kasački sport skup hobi kojem fali podrška
SRBOBRAN: Lepo je videti konje koji jure, bilo da je reč o kasačima, galoperima ili lipicanerima koji jezde na fijakerijadama, ali biti odgajivač ili držati konje na pansionu u štalama koje se tom uslugom bave, nije ni malo jeftino i jednostavno.
Kasački sport je skup hobi, a zahtevno je održavanje hipodroma i organizovanje trka, što iziskuje istinsku posvećenost zaljubljenika u konjarstvo, u koje se ubraja i Željko Vujanović iz Srbobrana, novoizabrani predsednik Kasačkog saveza Srbije.
Rekao bih da sam uzeo vruć krompir u ruke, u jednom vrlo teškom momentu kada je sve u kasačkom konjičkom sportu, ali i u sportu u celini, u nezavidnom položaju, ali prevagnula je ljubav prema konjima i prema trkama na hipodromima, kaže za naš list Željko Vujanović.
Vujanović je 15 godina godina bio predsednik Konjičkog kluba “Vranac” u Srbobranu, koji se od anonimnog vinuo u sam srpskog kasačkog sporta, jer u prethodnih pet godina “Vranac” je čak tri puta proglašavan za najuspešniji klub u Srbiji. Predan rad, uspehe i ukupan angažman u “Vrancu” prepoznale su njegove kolege konjari, pa su ga krajem maja na Skupštini izabrali za prvog čoveka Kasačkog saveza Srbije.
Zaljubljenik u konje Vujanović je svojim kasačima sve, od odgajivača, potkivača, trenera i vozača u sulkama, a uz sve to i dobar organizator trka, što ga je preporučilo za prvog među pasioniranim poklonicima konjarstva.
Stanje u kasačkom sportu je vrlo nezahvalno jer ne spadamo u red olimpijskih sportova, pa nas samim tim Sportski savez Srbije ne prepoznaje kao sport, a s druge strane kladionica koja je osnovni temelj finansiranja svih ozbiljnih udruženja i saveza širom Evrope kod nas ne funkcioniše na taj način. Mi u tom pogledu dosta zaostajemo za Evropom, pa smo na neki način hobi sportisti, vlasnici i vozači, sve troškove plaćamo sami jer volimo konje i žrtvujemo se zarad ljubavi koje negujemo prema tom hobiju, predočava Vujanović.
U Srbiji ima preko 30 konjičkih klubova koji okupljaju kasače, a od toga su dve trećine iz Vojvodine, što je prema rečima Vujanovića i normalno, jer je Vojvodina tradicionalno meka kasačkog sporta, naročito sever Bačke.
Za našu Pokrajinu to je ne samo sport, nego i tradicija, kultura i način življenja, naglašava Vujanović.
Kako dodaje, u njihovim štalama ima preko 500 grla nas oko 200 konjara koji se bave ovim sportom.
Centri kasačkog sporta su Subotica, Sombor, Srbobran, Ada, Pančevo, ali isto tako egzistiraju klubovi u selima, na severu Bačke u Čantaviru i Oromu, na jugu Bačke u Despotovu, a na jugu Banata u Dolovu i Starčevu, ali kasači se popularišu i u drugim sredinama. U najznačajniji centar kasačkog sporta je subotički hipodrom i Konjički klub “Bačka”, gde se tokom sezone organizuje najviše trkačkih dana. Hipodrom u Subotici ima najuređeniju stazu pa im Kasački savez Srbije poverava najbitnije trke, tako da se skoro sve klasne trke održavaju na subotičkom hipodromu. Sada je familija Nikole Jokića, našeg proslavljenog košarkaša u NBA ligi preuzela Konjički klub “Vojvođanin” u Somboru, koji su zaljubljenici u konjički sport, pa i ulažu značajna sredstva u obnovu somborskog hipodroma, tako da se nazire neka svetlija budućnost, da će zasijati punim sjajem, kao nekad, veli naš sagovornik.
Sticajem srećnih okolnosti bolji dani predstoje u Sumboru, ali Vujanović konstatuje da velelepno zdanje Beogradskog hipodorma, na jako dobroj lokaciji i velikoj površini gubi nekadašnji lep izgled i renome, pošto na njemu takmičenja skoro da i nema. U centralnoj Srbiji aktivni su kasači Požarevca i Ljubičevo, s tim što su zastupljeniji galoperi kao osnovni vid konjičkog sporta, a kasači dobro jure još na hipodromima u Selevcu i Lozoviku, gde su lane imali čak tri trkačka dana što je za svaku pohvalu i obezbedili uslove za takmičenje na zadovoljavajući nivo.
Ovogodišnja sezona kasačkih trka startuje upravo danas, 7. juna, na hipodromu KK “Bačka” u Subotici, uz evidentno zakašnjenje usled epidemije izazvane koronavirusom.
U suštini sa početkom kasačke sezone kasnimo nešto više od mesec dana, jer sezona nam obično kreće u aprilu. Iskreno, u nekom momentu očekivali smo i goru situaciju, ali sa relaksacijom epidemioloških mera i odlukom da se sportske priredbe mogu održavati sa prisustvom 1.000 gledalaca, to nas zadovoljava. Posle otvaranja sezone u Subotici, slede trke u Čantaviru, pa je 21. juna trkački dan u Somboru i tako će se sezona na hipodromima zahuktavati sa ukupno 20 do 25 trkačkih dana, pri čemu će najviše trkačkih dana biti u Subotici, Požarevcu, Somboru, Lozoviku i Srbobranu. Kasačke trke imaju svoju publiku ne samo na ovim većim, nego i na uslovno rečemo manjim hipodromima. Kada uporedimo sa drugim mnogo popularnijim sportovima kao što su fudbal, košarka i rukomet, pa vidimo da se na stadionima naših fudbalskih superligaša nađe svega nekoliko stotina ljudi, onda kada se na hipodormima okupi 1.000 do 2.000 ljudi, možemo biti prezadovoljni, napominje Vujanović.
To samo potvrđuje da konji kada jure na hipodromima imaju svoje zaljubljenike i publiku, a Vujanović ukazuje da se radi na tome da se stanje poboljša.
Prema oceni Vujanovića, kasači iz naših štala u kvalitetu ne zaostaju puno za komšijama, jer recimo u susednoj Hrvatskoj, koja je imala odlične hipodrome u Zagrebu i Osijeku, više uopše nema kasačkih trka, pogodila ih je kriza iako su u EU:
“U poređenju sa Slovencima i Mađarima, ne zaostajemo sa kvalitetom, ni u uzgoju ždrebadi ni u brzinskim rezultatima naših konja. Razlika je u organizaciji i pomoći države.”
Neophodno je da država prepozna i nas odgajivače, da nam na neki način subvencioniše naša grla i naš rad, smatra Vujanović.
Ne može se, dodaje, očekivati da će to biti kao u Evropi gde je to biznis, ali bar da im smanje troškove koje imaju i time bi bili zadovoljni.
Na drugoj strani bitno bi bilo da nas uvrste u sport, da možemo neka sredstva ostvariti preko Sportskog saveza za održavanje najbitnijih državnih takmičenja. Ovako, ljudi koji organizuju kasačke trke troše svoje “privatne kredite” kod svojih prijatelja, jer iskreno, koja danas firma da ulaže u konjičku trku ako nema interesa, pa se oslanjamo i imamo razumevanja naših prijatelja koji su u biznisu i imaju mogućnosti da nam pokriju neke finansijske troškove, a priskaču u pomoć i lokalne samouprave jer doprinosimo promociji sredina ili značajnih datuma za mesto gde se trke održavaju, veli naš sagovornik.
Nagrade na kasačkim trkama su zaista simbolične, u odnosu na trke na hipodromima razvijenijih zemalja, ali da bi se stiglo do rezultata, osvojio pobednički pehar u bilo kojoj kategoriji, počasni plašt ili lovorov venac, nije lako.
Ako gledaš finansijski momenat, nemoj se ni baviti ovim sportom, jer i oni čija grla najčešće pobeđuju od nagrada ne mogu pokriju ni najosnovnije troškove. Hrana za konje je najmanja stavka, ali sve ostalo što se ulaže u negu i održavanje, troškove veterinara, opremu i sve što prati kasački sport, dođe se do ozbiljne cifre koja ne može da se vrati ni sa dobrim rezultatima, predočava Vujanović.
Milorad Mitrović
