Izašla knjiga Nebojše Kuzmanovića o Nađmeđeru

Odvojena je od sela dugačkom lokvom močvare, od polja očuvanom uzanom šinom koja je spajala logor sa grobljem. Ograđena žicom i odnjivljenom živom ogradom. Unutrašnje staze optočene sitnogoricom, zimzelenom i malim alejama cvetnjaka. Zasađene tuje na grobovima razrasle su i ojačale. Vredna ruka čuvara ove srpske varoši večnog mira ne stiže da to neguje i doteruje. Oko malene cilindraste kapele, pune cveća i venaca, ređaju se mnogobrojni i dugački nizovi večnih kuća, sa numerisanim krstačama. Na malim nadgrobnim tablama, simbolično zvezdastog oblika, ispisane hiljade srpskih imena. A nad samim ulazom velika tužna vrba. Kao da je ponikla iz srca i bola samohranih majki i udovica ovde pogrebenih mučenika”...

Odlomak je ovo iz knjige dr Nebojše Kuzmanovića „Nađmeđer - epopeja srpskog stradanja”, posvećene najvećem Srpskom vojnom groblju van matične države, posle solunskog Zejtinlika. Podsetimo, decenijama je gurana pod tepih činjenica da je u austrougarskim logorima širom Slovačke i Češke, Austrije i Mađarske tokom Prvog svetskog rata umrlo oko 67.000 srpskih ratnih zarobljenika, žena i dece. Njih oko šest hiljada je ostavilo kosti upravo u slovačkom Nađmeđeru, sedamdesetak kilometara udaljenom od Bratislave, mada potpuni spisak žrtava tog logora nikada nije mogao biti napravljen. Kako u knjizi, koju su nedavno zajedničkim snagama objavili Arhiv Vojvodine, novosadski „Prometej” i Udruženje Srba u Slovačkoj, navodi dr Kuzmanović, u Velikom Međeru se umiralo od gladi, iscrpljenosti i tifusa, koji su odnosili ne samo vojnike već i cele porodice, internirane u ovo slovačko selo iz južne i centralne Srbije i današnje Crne Gore.

– Knjiga „Nađmeđer - epopeja srpskog stradanja” je primer kako naučna istraživanja mogu imati i mnogo više značenje no što o tome i razmišljamo kada počinjemo da se bavimo naukom – kaže za „Dnevnik” dr Nebojša Kuzmanović. – Posvetio sam se pre više od dve decenije srpsko-slovačkim književno-kulturnim vezama sa idejom da probam da bolje istražim to polje, ne samo zarad sticanja akademske titule, već pre svega kako bi od toga bilo neke šire koristi. I tokom istraživanja sam detaljno upoznao delo Riste Kovijanića (1895 - 1990), koji je od 1927. do 1939. bio lektor srpsko-hrvatskog jezika u Slovačkoj. I uzorao je zaista duboku brazdu u vezama Srba i Slovaka.   

Kovijanić je pisao o tragovima koji su učeni Srbi ostavili u Slovačkoj, kao i o Slovacima značajnim za Srbiju, objavio više od 230 naučnih radova i beleški o srpsko-slovačkim vezama, kao i dvadeseta knjiga. Pri tome je on bio sve samo ne knjiški moljac: kao Srbin iz Kolašina učestvovao je u oba balkanska, kao i u oba svetska rata, koja će delom provesti u logorima. Iskustva iz Nađmeđera, u koji je interniran 1916, opisaće u knjizi objavljenoj dve decenije kasnije u Bratislavi, na srpskom i slovačkom. Kako je u njenom opredgovoru napisao vojvoda Petar Bojović, „ova knjižica, pisana s dubokim pijetetom prema uspomeni nađmeđerskih mučenika, impresivno prikazuje, s jedne strane jezovite oistupke neprijatelja, a s druge, klasične primere stradanja i mučeništva, kakve je sve podnosio naš narod za svoje oslobođenje...” . 

– Tragom te knjige u maju 2001, nakon jedne konferencije u Bratislavi o jugoslovensko-slovačkim slavističkim vezama, otišao sam da posetim memorijal u Nađmeđeru – navodi dr Kuzmanović. – I tamo sam ostao preneražen činjenicom da su polovinu groblja lokalne vlasti iznajmile mesnom kinološkom društvu, koje je tu napravilo pseće trkalište, dok je druga polovina zarasla u travu, a kapela je pretvorena u ruinu. I čim sam se vrati u Srbiju pokrenuo sam medijsku kampanju posredstvom „Dnevnika”, „Večernjih novosti”, „Politike”... I to je urodilo plodom. Vrlo brzo je Vlada Slovačke poništila sramnu odluku nađmeđerskih vlasti. Time su stvoreni uslovi da Udruženje Srba u Slovačkoj, na čelu sa Stanetom Ribičem, koliko-toliko dovede grobište u red. Podignut je novi krst, uređena je kapela, postavljena spomen-ploča... Groblje je ponovo postalo mesto sećanja i od 2004. svakog novembra, na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, srpske delegacije odaju počast logorašima.

Na tim prvim temeljima nastao je i projekat potpunog uređenja nađmeđerskog memorijala, koje je, između ostalog, podrazumevalo da se na metalne nosače postave 52 mermerne ploče sa uklesanim imenima stradalih srpskih ratnika. Idejno rešenje poteklo je upravo od Udruženja Srba u Slovačkoj i tamošnjeg Srpskog kulturno-informativnog centra, u ceo poduhvat je uključen i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, a radove je finansirala Pokrajinska vlada sa 4,25 miliona dinara. Tako su nađmeđerski stradalnici konačno dobili memorijal kakav zaslužuju. Po rečima dr Kuzmanovića, velika je u tom smislu zasluga predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića, „koji neguje najdublje ljudsko razumevanje prema mestima sećanja i uopšte kulturi sećanja”. 

– Bilo je planirano da se spomen-ploče otkriju 6. aprila, ali to, naravno, nije bilo moguće zbog epidemiološke situacije, koja je dovela i do zatvaranja granica. I sad se čeka pravi trenutak kada bi memorijal zajednički posetile visoke delegacije iz Srbije i Slovačke. Tim spomen-pločama, ali i knjigama, kakva je „Nađmeđer - epopeja srpskog stradanja”, želimo da odužimo dug prema stradalnicima, ali i prema potomcima. Ona tako donosi spisak sa 5.424 imena srpskih zatočenika koji su umrli u Nađmeđeru, zatim zapis Rista Kovijanića o samom logoru, kao i moju studiju o tom fascinantnom čoveku kao paradigmi za ovo stradanje kojem je lično svedočio. I verujem da će ova knjiga biti na polzu našem narodu.

U prvo vreme, nakon Velike vojne, o grobištu u Nađmeđeru je brinula Kraljevina SHS, koja je označila poznate grobove i sagradila malu kapelu. Nakon Drugog velikog rata brigu je preuzela država Čehoslovačka, i na tom se planu, baš kao ni SFRJ, nije naročito proslavila, da bi se nakon raspada ČŠR stvari samo pogoršavale. Danas su stvari ipak bitno drugačije. „Pre nekoliko meseci je formirana nova Vlada Republike Slovačke, čiji je ministar odbrane Jaroslav Nađ nedavno sa delegacijom bio u Arhivu Vojvodine, upoznat je i sa vojnim grobljem u Nađmeđeru, i izrazio je poseban interes da ga poseti. I drago mi je da je i Vlada u Bratislavi prepoznala taj memorijal kao veoma važno mesto sećanja”, kaže dr Kuzmanović, koji je i direktor Arhiva Vojvodine. 

          M. Stajić