IŠTVAN PEČKAI KOVAČ Konzervacija je posao koji se mora voleti
U svet restauracije i konzervacije predmeta koji se svrstavaju u kulturno blago Novosađanin Ištvan Pečkai Kovač, kako sam kaže, ušao je sticajem okolnosti i ostao čitav radni vek.
Posle završene Srednje poljoprivredne škole, 1969. godine zaposlio se kao turistički vodič u Muzeju grada Novog Sada ne sluteći u tom trenutku kojim tokom će njegova profesionalna karijera teći. Prelomni momenat dogodio se tri godine kasnije kada je Ljubomir Vujaklija pripremao izložbu i zbog stiske s vremenom zamolio Ištvana za „izriba“ neke predmete od srebra. Ištvan je to prihvatio i tako otvorio sebi vrata sveta koji je zavoleo i u kom se i sada, iako je već devet godina u penziji, kreće.
- Nakon prvog susreta sa konzervacijom, pitali su me da li hoću da radim taj posao, pristao sam i tako je krenulo – priseća se početaka Ištvan. – Počeo sam istovremeno da radim i učim. Srećna okolnost je što sam u Srednjoj poljoprivrednoj školi imao dosta hemije, a u ovom poslu je ona ključna. Iste godine, 1972. u Budimpešti sam završio osnovni kurs za tehničare. U Budimpešti sam i posle bio u više navrata na obuci, odlazio i na skupove konzervatora koji tamo organizuju dva puta godišnje. Od 1978. do 1980. sam sticao znanje i u Narodnom muzeju u Beogradu, koji je imao mogućnost i da izdaje sertifikate. Sa kolegama iz Narodnog muzeja sam posle puno sarađivao i za tu muzejsku kuću dosta radio. S izuzetkom Makedonije na teritoriji čitave nekadašnje SFRJ sam radio: mislim da ne bih mogao da nabrojim sva mesta u kojima sam radio.
Iako mu je specijalnost restauracija i konzervacija metalnih predmeta, kroz njegove ruke prolazili su i brojni komadi od drugih materijala. Prema potrebi konzervirao je eksponate od drveta, kamena, ćilibara, tekstila. Ipak, najviše se bavio arheološkim materijalom i otvoreno priznaje da mu je angažman na Čelarevskoj nekropoli bio najdraži posao u karijeri.
- Tu smo radili svake godine u rasponu od dve decenije. Na terenu smo bili od mesec dana do pola godine. Tamošnji materijal je veoma lep, vredan i interesantan, a posao izazovan. U Čelarevu metalnih predmeta nije bilo puno, ali su ostali pod zemljom, gde postoji relativna ravnoteža. Kad takav predmet dođe na površinu, on propada. Imali smo predmete koji su bili u dobroj meri očuvani, ali je bilo i onih, na primer, alata u grobnicama, koji su ostali samo u tragovima. Morali smo da razradimo tehnologiju da „podignemo“ te predmete koji su pretvoreni praktično u koroziju – objašnjava Kovač. S ponosom kaže da su zahvaljujući pažljivom pristupu i tretiranjem određenim materijalima, znatan broj predmeta uspeli da spasu i sačuvaju. Arheološki materijal u konzervatorskom poslu baš zbog toga što je najviše propao je i najzahtevniji za obradu. Kako kaže, najviše traži pažnje i to se radi uglavnom na duge staze. Za jedan predmet od gvožđa koji je u velikoj meri napadnut korozijom, treba i šest meseci do godinu dana rada. Vrlo je važno u tom procesu konsolidovati ga da se ne raspada dalje. Sastavni deo njegovog posla je i rekonstrukcija, dopuna delova koji nedostaju i tada se, kaže on, koriste sintetički materijali. Pri tom se, ukoliko je moguće, vodi računa da to budu materijali koji se mogu ukloniti kako bi se ostavilo prostora kada tehnologija bude naprednija da se zamene boljim.
- Najbitnije je da onaj ko se bavi ovim poslom zna šta od sredstava može da koristi i na koji način sme to da čini – napominje Ištvan. - Za čišćenje su se uglavnom samo kiseline koristile, ali ima i drugih supstanci koje nisu toliko opasne za predmet, ali za čoveka jesu. Mora se puno paziti prilikom rada. Kod nas je, nažalost, dosta teško naći institucije koje se bave ispitivanjem materijala. Često u startu nismo sigurni koji je materijal u pitanju, pa čak ni kakav predmet imamo pred sobom. Tek kada krenemo sa čišćenjem, otkrivamo o čemu je reč. Uvek se počinje sa najblažim sredstvima, a onda se upotrebljavaju sve agresivnija. Gvožđe se prepozna relativno brzo. Bronza, srebro ili legura dosta teško. Bronza ima zeleno-plavičastu koroziju, srebro takođe, jer ono sadrži malo bakra, kalaja ili cinka. Kad se skinu ti slojevi, pod mikroskopom ili golim okom ustanovi se šta je, a i testovi to potvrđuju.
Po odlasku u penziju nastavio je da radi po potrebi i pozivu kolega iz muzeja, zavoda... U dogovoru s direktorima, najčešće je to činio u muzejskoj radionici, koja se i formirala s njegovim dolaskom. Određene zahvate obavlja i u svojoj radionici u Čortanovcima. Tamo je u život vratio svećnjake iz 19. veka, dar Nikole Vasiljkovića Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima. Kroz njegove ruke prošli su i predmeti koji su posle činili postavku povodom jubileja karlovačke Saborne crkve, među kojima i Jevanđelja. Sada se priprema da se pozabavi s tri takva primerka iz somborske crkve Svetog Georgija, kod kojih je potrebno osim sređivanja metalnih okova zameniti i tekstil kojim su korice presvučene.
- Kustosima su najpotrebniji konzervatori, jer je važno da predmet koji uđe u muzej bude sačuvan - ističe naš sagovornik. - Moram priznati da nisam preneo svoje znanje nekome, mada sam dok sam još radio u muzeju govorio da bi trebalo nekoga obučiti ko će taj posao voleti, kao što sam ga i ja zavoleo. Plata nije velika, ali se može zaraditi dodatno. Treba kod nas poraditi na školovanju ljudi za konzervaciju i učiniti da budu bolje plaćeni. Sećam se godišnjih seminara u Vojvodini na kojima su učestvovale kolege iz cele Jugoslavije, i koliko je to nama značilo jer se na takvim skupovima razmenjuju iskustva i dolazi do novih saznanja. Konzervacija je povezana sa puno nauka počev od hemije, antropologije, medicine, ali i sa mnoštvom zanata. Što ih više znate, utoliko bolje. U ovom poslu je bitno da ga voliš i znaš da radiš.
Zorica Milosavljević
