Dnevnik u prihvatnim centrima u Opštini Šid, odakle migranti žele u „gejm“

Svi pričaju o gejmu: samci, porodice, deca, a o pristigloj vojsci i ne razmišljaju, kažu – dobro je što su tu da ih čuvaju. Neki čak misle i da ih čuvaju od koronavirusa. Imena država u koje žele da odu – Nemačka, Švajcarska, Francuska, Belgija, Švedska – izgovaraju glasno, s mnogo nade u bolju budućnost i neko srećnije sutra i poštovanja jer Srbiju ne vide kao „obećani raj”.

Međutim, kako nezvanično saznajemo, pre dve noći ispred oba ta centra, u kojima boravi oko 1.300 migranata, uopšte nije bilo mirno. Naime, ispred PC „Adaševci” zaustavio se kamion s migrantima pristiglim ko zna odakle na dva metra od mesta u kojem su vojnici, i, kako saznajemo, moglo je i da se pripuca, dok je u PC „ Šid–Centar” bio organizovan gejm za pet-šest migranata, koji nisu mogli da izađu napolje od vojnika. Krenuli su i s lopatama, ali uzaludno, zasutavljeni su na samim vratima. Situacija je smirena, iako je ishod mogao biti i drugačiji. Vojnici su, s maskama, rukavicama, u punoj opremi, ispred, ali i bočno od centara, motre i brinu. Nije ni njima lako, ali hvale migrante ipak da su dobri.

U PC „Adaševci” trenutno boravi 1.052 migranata, koji su većinom samci, ali ima i pokoja porodica. Njih čuva desetak ljudi, s koordinatorom Centra „Adaševci” Draganom Velimirovićem na čelu, koji kaže da je tu od novembra 2015. godine.

PC „Adaševci” može da primi do 1.000-1.100 stanara, ali je znalo da ih boravi i 1.300, ali kratko. On kaže da su migranti poštovali sve mere vanrednog stanja, a pošto svi imaju telefone, kao i besplatan nji-fi, bili su u toku s vestima i razumeli zašto su u karantinu. Nakon ukidanja vanrednog stanja, njima je opet dozvoljena sloboda kretanja uz dozvole, koje sada i pri izlasku iz centra odobrava Vojska. Imaju obavezu da se do 20 časova vrate u centar.

– Imaju kantinu i tri obroka dnevno iz svojih jelovnika i kuhinja, ali sada mogu da idu i u prodavnicu i kupe šta žele, osim alkohola. Imaju punu zdravstvenu zaštitu, kao svi građani Srbije. Vojska je tu da se nešto ne desi – napominje Velimirović.

Šiđani zbog opet povećanog prisustva migranata na ulicama nisu najsrećniji. Kažu, bilo je mirno, a sada kao da im je opet uvedeno vanredno stanje, te se ne osećaju prijatno na ulici, pogotovo kad im u susret ide grupa momaka. Penzionerka Veselinka Igić se oseća sigurnije zbog Vojske, napominje da je mnogo lakše i da je sigurnija.

– Ranije nisam uopšte izlazila posle 17 časova, sretala sam ih mnogo i u grupama od šest-sedam, te nije bilo prijatno, ali je sada daleko lakše i bezbednije – kaže Veselinka Igić. – Vojske nema na ulicama, oni su samo pored prihvatnih centara. Nikad nisam imala nikakav incident, živim u zgradi, dok su komšiničinoj ćerki oteli telefon, ali ih je policija brzo uhvatila.

S druge strane, prodavačica pušta u prodavnicu jednog po jednog migranta.

Zamenik predsenika opštine Šid Zoran Semenović kaže da se u tri prihvatna centra na njihovoj teritoriji nalazi oko 1.900 migranata.

– Vojska je tu da se nešto ne bi desilo, jer mi to ne smemo da dozvolimo – kaže Semenović. – Mi nismo otišli u njihovu zemlju da napadamo, krademo, otimamo i Vojska će se zadržati u Šidu dokle god ne bude regulisano ustavno pravo naših građana na slobodu kretanja i života u šidskoj opštini. Biće tu dokle god migranti ne budu poštovali zakone Republike Srbije u smislu da ne mogu da se šetaju po drumovima tri dana ili uđu u nečije dvorište pa skinu sa štrika veš, te obiju vikendicu i ne budu odgovarali za pričinjena dela. Ne sprečavamo slobodu kretanju, isto kao našim građanima. Zato i moraju da se ponašaju kao naši građani i ne ugrožavaju pravo života bilo kome drugom, dotle će biti Vojska. Kad prestanu to da rade, Vojska će da ode jer je tu preventivno - kaže Semenović.

– Ne znam ko je to uradio i ne želim da grešim dušu, ali nestao mi je bicikl, moji roditelji su ogradili baštu jer im je konstantno nestajalo nešto odatle, pa i novac iz novčanika jednom – kaže prodavačica. – Ne osećam se bezbedno da moja ćerka koja ima 16 godina ide sama na folklor, već je dovozimo i odvozimo, što nije normalno, ali ne mogu da brinem šta će joj se desiti usput.

Šiđanin Petar Kovačević, opet, smatra da smo svi ljudi, pa i nas, kao i njih, ima ovakvih i onakvih. Njemu migranti nimalo ne smetaju.

– Radim kao mesar i ne dolaze u mesaru – kaže Kovačević. – Ljudi se osećaju nesigurno na ulici, ali bespotrebno jer oni su ljudi, kao i mi. Osećamo se sigurnije uz Vojsku, bilo je provala, ali sporadično, i oni imaju loših pojedinaca. Voleli bi da migranti odu iz Šida i nastave svoj put, bili bi bezbedniji.

Isman Muzalman od oca Abdulahmana ima 25 godina i dolazi iz Avganistana. U Srbiji je deset meseci, a u Adaševcima osam. Sanja Francusku.

– Ovde je sve u redu, ali želim da idem dalje – kaže Isman. – Gejm je kada želiš da prođeš granice bez dozvola i pasoša, neki uspeju, neke se vrate, probao sam do sada 16 puta. Oni koji pređu, snašli su se, idu dalje.

Svi su bili radoznali da čuju pitanja novinara, te nas je u jednom trenutku okružila grupa od dvadesetak momaka starih između 20 i 30 godina. Oni samo žele dobar posao i život za svoju porodicu. U ovom centru se to svima moglo videti u pogledu, uopšte nismo morali da pričamo isti jezik, niti da prevodilac objašnjava da im je svima Srbija lepa, ali da oni ne žele da ostanu ovde.

Vođa smene Nikola Sakan iz PC „Šid–Stanica” kaže da je u tom centru trenutno 234 osobe, sve porodice iz Sirije, Iraka, Avganistana, manje iz Pakistana i Palestine, i neki su u Srbiji više godina, čekaju da nastave svoj put. Među njima je i Mobina, koja je već dve godine u Srbiji i ima 14 godina. Ona dolazi iz Irana i želi da se školuje u Nemačkoj.

– Vojska je dobra i Srbija mi se sviđa, ali ne razumem zašto su granice zatvorene i ne mogu da idem u „gejm” – kaže Mobina, kojoj smo poželeli da joj sledeći „gejm” prođe uspešno i da nauči nemački u školi. – Nekad je hrana loša, ali sve ostalo je dobro. Već pet puta smo probali da pređemo granicu i bili smo i u Bosni pet meseci, pokušali da pređemo u Hrvatsku na gejm koji smo platili, pa su nas vratili u Srbiju.

– Nemačka, Švajcarska, Belgija, Švedska, Francuska, Austrija – čuje se žamor, različite destinacije, isti cilj Mahmadu, Ahmadu, Ismanu...

Većina je kod kuće studirala, neki su se bavili i građevinarstvom, ali i drugim zanatima. U Cetru su više od pola godine.

Sunčica Beronja u „Adaševcima” je već pet godina zadužena za krojačku radionicu u kojoj migranti šiju maske, peškire, majice, donji veš i posteljinu.

Među njima je i Saida Mohamad Zede, tridesetogodišnjakinja iz Irana, koja je sa svojom porodicom u Šidu gotovo dve godine.

– Ljudi u Srbiji su divni, ali ne mislim to za ovdašnji život koji je težak i želim da idem u Veliku Britaniju, gde ću nastaviti da se bavim umetnošću, odnosno slikarstvom i grafičkim dizajnom – kaže Saida. – Ovde život nije dobar jer je mnogo samaca u prihvatnom centru, ne odgovara nam ni kvalitet hrane, ali ne želimo da idemo u porodični centar.

Dvadesetogodišnji Amali iz Irana dočekao nas je u Prihvatnom centru „Šid–Stanica” nakon što smo prvo prošli Vojsku, pa zaposlene radnike.

– Pre dve godine sam došao u Srbiju, gde svi ljudi imaju dobra srca i najbolji su od najboljih i zemlja je prelepa, ali nema novca i želim da idem dalje. Toliko se trudim, ali me policija uhvati svaki put i propadne mi gejm – kaže Amali, s kojim smo se radovali kad je dobio dozvolu za izlazak, koju je pokazao vojniku na ulazu, za kog nam je rekao da je tu da bi on bio bezbedan i da se uz Vojsku oseća sigurnije.

Maša Stakić