ALEKSANDAR ĐERMANOVIĆ: Živim za muziku i komunikaciju s publikom

Master i prestižne Artist diploma studije klavira završio je na Kraljevskom muzičkom koleyu u Londonu, specijalističke studije na Mocarteumu u Salcburgu, a trenutno je doktorant na AUNS, gde je takođe zaposlen na mestu stručnog saradnika. Svirao je sa simfonijskim orkestrima iz Tanbriy Velsa, Ročestera, Simfonijskim orkestrom mladih muzičara, Simfonijskim orkestrom AUNS, ansamblima Locrian i Camerata Academica, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom...

- Za sve nas je jako bitno sviranje sa drugim muzičarima, jer pre svega pozitivno utiče na razvoj solističke svesti slušanja – pojašnjava Aleksandar Đermanović. - Upravo ovakve saradnje nam omogućavaju da slušamo ne samo svoje deonice, već i na koji način sviraju preostali muzičari iz sastava dok zajedno stvaramo umetničko delo. Pored direktnih uticaja na sam kvalitet sviranja i slušanja, od velikog značaja čini upostavljanje veza sa ljudima iz različitih zemalja, jer one obezbeđuju nove potencijalne koncerte.

Poznato je da je Vaše muzičko obrazovanje počelo u Novom Sadu. Po čemu se izdvaja nastup pred domaćom publikom i koliko je on važan za jednog solistu?

- Oduvek mi je bilo najteže da sviram pred domaćom publikom, verujem da je svima tako. Ali je ujedno i najlepše zato što u publici sede ljudi koji su mi najdraži. Tu su takođe i ljudi koji su pratili moj put od samog početka i onda mi je naročito stalo da njima pružim najbolji doživljaj. Pogotovo me čini srećnim kad nastupam na NOMUS-u, jednom od najbitnijih festivala u zemlji tokom kog sam poslušao veliki broj veoma inspirativnih koncerata. Sećam se koliko mi je oduvek značilo da mogu uživo da slušam klasičnu muziku.

Jak čovek s vanvremenskom porukom

Ove godine ceo svet slavi Betovenov 250. rođendan. Kojim rečima biste opisali specifičnost Betovenove muzike?

- Izuzetno mi je teško da stavim muziku u reči. Reči ne mogu da prikažu tu muziku u onom svetlu u kom je ona toliko bitna u mom životu. Betovena doživljavam kao veoma burnog i emotivnog kompozitora, smelog u izrazu i veoma ponosnog i jakog čoveka sa vanvremenskom porukom koja komunicira direktno sa slušaocem kroz svaku notu.

Trenutno ste na doktorskim studijama, ali ste i zaposleni na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U kojoj meri Vas profesionalno ispunjava rad sa studentima?

- Volim posao koji radim, i smatram da je rad pedagoga veoma kreativan. Crpim iz svog iskustva i pokušavam da pomognem drugim ljudima koji imaju probleme kroz koje sam i sam prošao. Imam prilike da zaronim u muziku koju u tom momentu ne spremam za koncerte i da u njoj nađem inspiraciju i pokušam da je prenesem studentima. Preneti inspiraciju je možda nešto najteže, ali nagrada za tu komunikaciju je ogromna.

Kakav je Vaš odnos prema pijanističkim takmičenjima?

- Nisam išao na mnogo takmičenja, prvenstveno zato što ih ne volim. Nikad mi nije bilo jasno u čemu se to tačno takmičimo. Moj unutrašnji svet i svet drugog pijaniste su potpuno dva zasebna i neponovljiva sveta i svaki ima svoju čar. Živim za muziku i za koncerte na kojima mogu da komuniciram sa publikom. To je jedino što mi je bitno.

Malo je poznato da se bavite komponovanjem. Koliko ste kompozicija napisali i da li su sve komponovane za klavir?

- Voleo bih da nađem više vremena da se aktivno bavim kompozicijom. Imam zaista mnogo započetih projekata i skica. Ideja mi nikad ne manjka. No, to ima i lošu stranu. Napisao sam i završio oko desetak kompozicija i mnoge imam u skicama, što na stranicama ispisanim rukom, što na snimcima koje imam bukvalno na hiljade. Postoji mnogo dela i za različite sastave, od kojih se izdvaja kompozicija za duvački kvintet (nažalost, bez klavira) koja je bila izvođena na koncertima u Somboru i Novom Sadu, kao i na radiju RTV-a. Svakako, komponovanje za klavir mi je najbliže. 

 

Marina Dubravac