Šibul: Strah će postepeno nestati, ali život neće biti isti
NOVI SAD: Posle bezmalo dva meseca života u karantinu i vanrednom stanju, život se polako vraća u normalu, koliko je to moguće. Međutim, življenje u vanrednom stanju ostavlja i psihološke posledice i nekim ljudima teško pada povratak u slobodu, odnosno plaše se da se vrate normalnom životu.
Ljude je strah ulaska u gradske autobuse, restorane, povratka na posao. Psiholog Aleksandar Šibul kaže kako je potrebno da se čovek adaptira, ali savetuju da ne treba imati strah od kontakta sa ljudima iz spoljnjeg sveta.
Za sve je potreban jedan adaptacioni period. Iz jednog stanja zatvorenog u svakom smislu, pre svega stanja u kojem je strah bio svakodnevno pojačavan zbog vesti u medijima i gde su ljudi u vreme karantina, uglavnom bili zbunjeni, primajući informacije koje su ih strašile, a često ne dobijajujući informacije koje će im pomoći da se snađu u novonastaloj situaciji, sada nailazi jedan novi momenat, imamo slobodno vreme, možemo da idemo gde hoćemo i da radimo šta hoćemo, ali ostaje taj strah i uputnost o čemu se tu radi i kako da se dalje ponašamo, ocenjuje Šibul.
Kako objašnjava, stalno se ponavljaju reči „socijalna distanca“, a u stvari je u pitanju fizička distanca.
Socijalna distanca je pogubna, ona je loša, ne treba da je imamo, to je otuđenje, izabran je vrlo nesrećan termin. Potrebna je fizička distanca od ljudi sa kojima nismo stalno u kontaktu, jer sa onima sa kojima smo stalno u kontaktu smo odavno razmenili viruse. Tako da bi trebalo sada se vratiti na normalu, a normala znači da se ne unosimo nikome u njegov prostor, jer svako od nas ima neki svoj psihološko-fizički prostor. Nije pristojno ni kulturno unositi se nekome u lice i osnovna pravila daljeg funkcionisanja bi trebalo da budu vezana upravo za to, za lepo ponašanje, smatra Šibul.
Kako navodi, potrebno je da se razvija veoma blizak i emocionalan odnos, pre svega u porodičnom kontekstu, bračnom, sa decom, jer tu smo već razmenili sve i nema potrebe da se drži distanca.
Tokom karantina su mu se obraćali ljudi sa pitanjima kakvi treba da budu partnerski odnosi i kakvu vrstu bliskosti razvijati.
S onima s kojima živite razvijajte bliskost što više, jer ona nam je potrebna i zbog normalnog funkcionisanja u jednoj socijalnoj zajednici, a prema spolja bi trebalo biti oprezan u onoj meri u kojoj to nije stalno prisustvo straha, nego baš to, da se ponašamo kulturno i da se ne unosimo nekom u lice i da se ne približavamo, jer moramo da živimo s tim, kaže Šibul.
Šibulov savet svima je da budu oprezni. Kada je reč o držanju distance, on smatra da što više to budemo slušali, to će naš mozak biti u strahu, jer stalno postoji izvor strašenja.
Ali, ukoliko to bude prestalo ili prestajalo lagano, onda će naš mozak da se oporavlja, da se resetuje i da prihvati to neko novo stanje, ali verujem na drugačiji način. Ne verujem da će se sad brzo desiti u glavama ljudi da će sad da se vrate na prethodno stanje. Treba početi normalnu komunikaciju, bez bilo kakvog uzdržavanja, ali držati neku fizičku distancu dokle god naš mozak ne kaže da je u redu. Ne izigravati sad nekog junaka i stvarati veštačke unutarnje situacije. Tako da treba uspostavljati odnose i to je ono što će definitivno opustiti čitav sistem, ali i dalje biti oprezan, jer je i dalje to sve nepoznato, zaključio je Šibul i napomenuo kako ne treba da imamo strah od razvijanja bliskosti s ljudima.
Skoro puna dva meseca smo živeli u karantinu, održavali distancu, većina ljudi je poštovala policijski čas i nije izlazila iz kuća i stanova, a nekada je to trajalo i po više dana. Za to vreme smo slušali o opasnosti od virusa, izveštaje od broju obolelih i umrlih, načinu delovanja virusa. Sve ono što praktično do juče nismo smeli i što je bilo nezamislivo, sada možemo i ograde koje smo izgradili sada padaju. Stoga mnoge ljude muči izlazak iz tog izgrađenog i izdvojenog sveta i ponovo življenje sa ljudima van familije i sigurnosti svoja četiri zida.
Strah i funkcionisanje u spoljnom svetu će postepeno nestajati, ali će se svakako život posle ovog virusa verovatno tražiti oprez u budućnosti i to oprez u čitavom svetu i u stvari će biti potrebne godine da se mi vratmo na neko staro stanje. Pre svega mislim na kretanje, na mere vezane za putovanje, na sve te mere opreza koje će se sada razvijati. Svakodnevno funkcionisanje će biti vrlo kompleksno, dok u nekom trenutku naš mozak ne digne ruke i kaže „u redu“. Prestajući da nas bombarduju sa nekim informacijama i mi ćemo se negde opuštati, istakao je Šibul.
Ljubica Petrović
