INTERVJU Mihajlo Nestorović: „Kad sam bio garav” ostaje za kraj sezone

Ova višestruka nagrađivana predstava, koja je, između ostalog, lane trijumfovala na Kotorskom festivalu pozorišta za decu, emitovana je 11. aprila i reprizirana dan kasnije.

– Zaista mi se dopala ideja mog kolege, Dušana Kovačevića, umetničkog  direktora podgoričkog Gradskog pozorišta, da organizuju regionalni festival, na kome će se, putem interneta, emitovati devet predstava najboljih regionalnih pozorišta za decu i mlade. Sam poziv da se priključimo ovoj akciji je dokaz da nas kolege uvažavaju i svrstavaju u red najboljih – kaže za „Dnevnik“ direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović.

Da li će ovo iskustvo poslužiti i da se u budućnosti dodatno podigne nivo video produkcije kuće? 

– Ovakva situacija je pokazala da pozorišta treba ozbiljnije da pristupe video produkciji, u smislu profesionalnog pristupa snimanju repertoarskih predstava. Mada, ovo je dobar trenutak i da, kada sve ovo prođe, napravimo i bolju saradnju sa televizijskim kućama, na obostrano zadovoljstvo. Da se razumemo, ja ne volim baš, takozvani, TV teatar. On je više prikladan za ovakve situacije i za publiku koja nije mogla da odgleda neku predstavu, kao i za sama pozorišta, kada treba neko da „uskoči“ u predstavu. No, jasno je i da pozorišta moraju da idu u korak sa novim tehnologijama i standardima.

Bez sumnje je izazov održati kuću poput Pozorišta mladih u “hladnom pogonu”. Čitaju li se bar dramski tekstovi, pripremaju li se neke nove dramatizacije, osmišljavaju li se lutke?

– Sve što nam se ovih dana i nedelja događa dokazuje i pokazuje da se u pozorištu stvara čarolija, a da su glumci pravi čarobnjaci. Elem, od prvog dana novonastale situacije, ne znajući šta nas očekuje, prvo pitanje je bilo - kako ćemo se snaći u svemu ovome. Odmah smo počeli da „kopamo“ po našoj video arhivi i krenuli sa emitovanjem snimaka naših predstava za decu. Namerno smo se opredelili za dečiji program, zato što je malo specijalizovanih pozorišta, poput našeg. Paralelno sa emitovanjem predstava, pokrenuli smo video serijal „Pričam ti priču“, gde naši glumci, radnim danima u 19.15, u vreme koje je nekada bilo rezervisano za „crtaće“, pričaju priče, deci, za laku noć.

Uskoro ćemo krenuti i sa javnim čitanjem dramskih tekstova i osmišljavati nove programe kako bismo pomogli, bar malo, našoj publici, a i onima koji nisu imali priliku da nas gledaju, i olakšali im boravak u kući i izolaciju koja nas je snašla. Za to vreme, naši vredni dekorateri, rekviziteri, šminkeri, garderoberi, koriste priliku da repariraju mnoštvo rekvizite, lutaka, maski, dekora i svega onog što je neophodno za stvaranje pozorišne čarolije.

Veliki su bili planovi Pozorišta mladih za ovu sezonu i početak sledeće. Šta će biti s njima kada prođe (teatarsko) vanredno stanje?

– Uz sve ove aktivnosti s početka priče, naši glumci i ljudi iz radionica su u stalnom kontaktu sa rediteljem Stevanom Bodrožom, kome je ostalo, bezmalo, desetak dana da završi predstavu „Kad sam bio garav“ Milivoja Mlađenovića, čija je premijera trebala da bude 3. aprila. U tom smislu, čim ova pošast prođe, eto nas sa premijerom za, nadam se, kraj sezone. Žao mi je  što, trenutno, moramo da odustanemo od rada na predstavi „Tri musketara“ u čije smo pripreme ambiciozno krenuli, no, šta je - tu je. O prolongiranom odlasku na velike festivale u, pre svega, Tokio i Prag, da ne govorim. Ali, biće festivala i festivala…. Najpre da vidimo kako će se sve ovo završiti i kada…

Kakve su šanse da se ovaj period vakuuma iskoristi kako bi se razrešilo pitanje opstanka teatra u zgradi Sokolskog doma?

– To je bolna, ne, to je najbolnija tačka koja se tiče, ne samo našeg pozorišta, nego i čitavog Grada, zajednice. Jer Pozorište mladih je najstarije lutkarsko pozorište za decu na Balkanu, i jedino je pozorište na srpskom jeziku čiji je Grad Novi Sad osnivač. Možda sada nije trenutak da o tome pričamao, ali čim izađemo iz vakuuma, kako rekoste, nastavljamo sa razgovorima i pregovorima tamo gde smo stali. Mi ne odustajemo od onoga što nam pripada. Da podsetim, sedamdeset hiljada posetilaca pohodi naše pozorište godišnje. Njima pripada.

Da li je iz ove perspektive sasvim opravdana bojazan da će, kada pošasto prođe, kultura ipak biti među onim delovima društva koji će najviše morati da stežu kaiš? 

– U ovakvim, kriznim situacijama, vidimo da nije zanemarljiv broj posetilaca Internet platformi, na kojima se emituju pozorišne predstave, posećuju virtuelne ture muzeja i galerija, gledaju filmovi, opera, balet… Tu možemo da vidimo da ljude to interesuje. Da je to važna stvar. Pa, ako je tako u ovakvim okolnostima, onda treba da budemo optimisti. Ja jesam.

M. Stajić