KORONA POGODILA STOČARE Jeftina jagnjetina brine ovčare 

- Nakupci za pojedine klaničare nude svega 200 dinara za kilogram, a pre uvođenja vanrednog stanja otkupna cena je bila 300 dinara - predočava Josip Češljar iz Ostojićeva. - Ne rade pečenjare i ugostiteljski objekti koji su na meniju imali jagnjetinu pa za jagnjetinom nema tolike potražnje, tako da nema neke značajnije prodaje, što pogađa poljoprivredna gazdinstva koja se bave ovčarstvom, jer im je novac neophodan za nabavku semena, mineralnih đubriva, zaštitna sredstva i gorivo za prolećnu setvu. Ima ko je prinuđen da jagnjad prodaje i po ovako niskoj otkupnoj ceni. Za kratko vreme cena je drastično pala, a po ovoj ceni jagnjad se zadnji put otkupljivala 2008. godine, ali nije bilo vanrednog stanja.

Češljar je uveren da se cena mora promeniti, čim se ukine vanredno stanje, jer narod mora da jede, pogotovo što u okružnju, pre svega iz Rumunije je na snazi zabrana izvoza, odakle se u našu zemlju jedan deo jagnjadi uvozio.

- Svi smo optimisti da će se suzbiti epidemija koronavirusa, da će tada potražnja krenuti i cena jagnjetine biti povoljnija. Izvesno je da su ovčari za uskršnje praznike jesti jagnjetinu, ali ne znamo šta će se dešavati za 1.maj i Đurđevdan, kada je obično najveća potražnja i najbolja cena jagnjetine. Zbog znanto smanjene tražnje nisu krivi ni nakupci, ni klaničari, jer u ovoj situaciji narod gleda da preživi na jeftinijoj piletini - kaže Češljar.

U regionu severnog Potisja, prema nezvaničnim procenama, već je pristiglo ili pristiže 10.000 do 15.000 jagnjadi. Obično su najtraženija jagnjad od 20 pa do 35 kilograma, ali sada u ponudi ima onih koji su nagurali i 40 kila, jer ovčari nisu želeli da ih jeftino prodaju nakupcima.

- Jedino je nada da se može desiti dobra stvar, kao što se desilo i ranije kada je bila loša cena jagnjadi, da su ovčari kojima u tom periodu nisu pare bile preko potrebne, ostavili ih i u jesen za šilježad uhvatili lepe pare... - ukazuje na tračak nade Češljar.

Od početka aprila većina ovčara se oslanja na ispašu stada. Kod zahteva za izdavanje dozvola za kretanje u vreme policijskog časa, pošto to nije predviđeno, gazdinstva koja se bave ovčartsvom su ukazivala na potrebu koju imaju za napasanje stada, pa su neki uspevali da dobiju dozvole, a koji nisu obnavljali su zahteve.

- U suštini za sada problema nemamo, ako se ima u vidu činjenica da su čobani napolju na pašnjacima i da ne ulaze u sela. Odlukom lokalne opštinske administracije sezona ispaše je od 1.aprila do 1.novambra i ta mogućnost se koristi. Uslovi još nisu idealni, jer trava je još mlada, malo su je prethodnih dana usporili i mrazevi, ali čim su ovce na ispaši a ne na jaslama, odražava se na novčanik, pošto je ispaša ovaca jeftinija. U ovčartsvu svi su orijentisani na proizvodnju jagnjadi, muže ovaca praktično nema i najčešće je samo za sopstvene potrebe u domaćinstvu - objašnjava Češljar.

Ovčari ističu da im dobro dođe subvencija od 7.000 dinara po umatičenom grlu, 2.000 za jagnje isporučeno klanici, a za autohtonu rasu čokansku cigaju za očuvanje genetskih resursa dobija se i 4.500 dinara podsticaja. Ovčari su navikli na sve nedaće, posebno oni malobrojni koji su opredeljeni za uzgoj čokanske cigaje, poput Miloša Milanova iz Sanada, koji drži stado od oko 150 grla. Milanov je i predsednik Udruženja ovčara „Čokanska cigaja“, a napominje da se čokanska cigaja održava u 11 stada, u Sanadu, Ostojićevu, Čoki, Mokrinu i još nekim mestima, ukupno ima oko 1.600 grla. 

- Čokanska cigaja je otporna i opstaje u svim uslovima, trudimo se da je sačuvamo i koliko je moguće proširimo stada - konstatuje Milanov. - Nemamo mi nekih problema, preko mobilnog telefona sam slao zahtev za dobijanje dozvole i dobijao produžetak do osam uveče, tako da može sve da se postigne. Treba biti strpljiv, jer bilo je i do sada svakojakih situacija, izgurali smo, pa ćemo prebroditi i ovu.

Miloš Milanov je do ove sezone imao čobana, ali sada obavlja i taj posao, pošto je čoban kojeg je do sada angažovao prešao da čuva krave, a ispaša ovaca i krava ne idu zajedno.

Ovčari iz Mola dodatno opterećenje predstavlja što u svom ataru u Bačkoj nemaju pašnjaka pa su im stada na ispaši u Banatu. Nikola Urban ima stado od 200 grla rase „il de frans“, a on  i drugi ovčari napominju da i pored toga što stada imaju čobane, moraju da ih obilaze i nose hranu, pa treba prevaliti preko 20 kilometara, što je dodatna briga...

- Kako je naišla nevolja sa korona virusom, pojavili su se nakupci pa oborili cenu na 200 dinara. Prodavali smo i za tu mizernu cenu, šta da radimo, kada nam treba gorivo za odlazak do pašnjaka i za obavljanje setve. Pre epdemije sam jagnjad nosio Matijeviću u Novi Sad za 300 dinara plus PDV, znači 320 dinara, za subvenciju od 2.000 dinara po jagnjetu treba podneti zahtev pa se čeka i godinu dana. Za nas ovčare ova bolest uopšte nije dobro došla jer je otkupna cena pala, a troškova imamo - priča Nikola Urban, koji veli da mu je sin Miodrag od velike pomoći jer jako voli ovce.

Nikola smatra da je najveći problem što otkupne cene nisu stabilne i napominje da najviše jaganjaca dospeva u martu, pa je u martu i aprilu najniža cena. 

- Teško mi je i da poredim sa cenama druge robe koju mi kupujemo i bez koje ne možemo. Džaba i subvencije, ako je otkupna cena jagnjetine nestabilna, ljudi prodaju stada. Mada nemam ja sa državom ništa, sve je u redu, jedino su problem otkupne cene koje variraju. Ovčartsvo je težak posao, ali u našoj porodici nije od juče, niti se može raditi od danas do sutra. Stado su imali deda, otac, prenosi s kolena na koleno, pa sam ostao u tom poslu,  a nastavlja i sin Miodrag - kaže Nikola Urban.

Tekst i foto: Milorad Mitrović