FUTOG U DOBA KORONE: Sok od zove i krompir čorba ponovo u modi

Redova ispred prodavnica, apoteka i pošta, istini za volju, ima baš kao i u gradu, ljudi nose maske i rukavice, ali na prvi pogled atmosfera je uobičajena i ne odaje utisak lošeg raspoloženja ili straha. Takvu atmosferu je juče u prepodnevnim satima naša ekipa zatekla na ulicama Futoga.

– Pomažem starijima kad im je potrebno, a s roditeljima se dogovaram, oni nemaju više od 65 godina – rekla je Ljiljana B. (25) – Ponekad odu i sami, mada se i oni trude da što manje izlaze. Kod kuće gledaju televiziju, rešavaju ukrštene reči... Teško im pada ta situacija, dosadno im je zbog neprestanog boravka kod kuće, kao i nama, mladima. Svima nam je dosadno zbog toga što od pet sati po podne moramo da budemo kod kuće. Srećom, radim u gradu u trgovini, svaki drugi dan idem na posao pa mi vreme brže prođe. Iz ugla trgovca, moram da priznam da je teško, pogotovo u gradu, pošto veliki broj ljudi na različite načine ne poštuje uvedene mere i veoma nam je teško da izađemo na kraj s njima jer ih mi, kao trgovci, upozoravamo.

Sporedne ulice Futoga pretežno su prazne, a u centru naselja veoma je živo jer ljudi obavljaju svakodnevne potrebe.

– U početku je bilo mnogo starijih, sad su se, izgleda, već uplašili, pa slabije dolaze, pogotovo tokom poslednja dva dana – kaže trgovkinja Milica Sanković (21). – Za mene aktuelna situacija ne predstavlja problem, poštujem pravila i nemam čega da se plašim. Jeste da smo mi, trgovci, više izloženi kontaktu s ljudima, ali čuvamo se. Inače, pomažem starijima oko sebe. Kod kuće imam baku, a i tetkama donosim namirnice koje su im potrebne. Meni nije teško, a za njih je bolje da sede kod kuće. Roditelji su mlađi, ali ni oni ne izlaze. Dobro je kad neko ima nekoga ko zaista može da mu pomogne.

S obzirom na to da su pijace zatvorene, ljudi se i s prodajom i kupovinom snalaze na različite načine, a kome su potrebne namirnice poput voća, povrća i jaja, u Futogu ne mora da čeka u redu pred supermarketima. Pojedinci te proizvode prodaju pred kućama, mada je to bio slučaj i pre proglašenja vanrednog stanja i uvođenja policijskog časa.

– Ovde prodajem već sedam godina, imam svoje redovne mušterije, a otkako ne radi pijaca, kod mene kupuje i veći broj ljudi – potvrđuje R. J., ispred čije kapije je zanimljiv šareni prizor improvizovane pijačne tezge. – Ipak se ljudi više boje gladi nego virusa. U nabavku namirnica koje prodajem idem malo dalje, pa to oduzima vreme, ali sad mi i ćerka pomaže. Kod mene je uvek sveže, zaista se mnogo trudim i uz to hranim dvoje dece.

U ovakvim trenucima iskustvo i glas razuma svima dobro dođu, a na ulicama Futoga sreli smo i takve.

– Snalazim se, pa mi, stariji, drugačiji smo od vas, mladih – raspoloženo je potvrdila Vera Mijić (63). – Sačekate na ovoliko šećera, ovoliko brašna, dobro još nije počelo kao što je bilo u neko naše vreme – daj šoljicu ulja... I tu se nađe malo krompira, spremi se nešto „na kašiku“... Mladi navikli samo na prodavnicu – i doručak. Mi, stari se snađemo, i od ništa napravimo nešto. Svakako smo živeli. I sad bi trebalo malo da se vrati to vreme, da deca jedu ’leba i masti. Bilo je to neko drugačije i bolje vreme, i ljudi su bili srećniji. Ipak, ovde na selu je malo drugačije. Moji unučići su pre neki dan sve prekopali ispred kuće. Posadili su mi cveće i ja sam ih častila kokicama. Dobro je to za njih, inače samo gledaju u telefone i kompjutere, ja bih to sve pobacala. Sad su i oni postali drugačiji. Ne traže mi više sok iz prodavnice, nego pitaju imam li sok od zove, koji pravim. I traže kuvani puding, a ne onaj kupovni. Sad mame sve treba da imaju varjače i krompir-čorbe. Nekad je to tako bilo – i doručak i večera kuvani, nije bilo frižidera. Sad malo više vremena i s dedom provedem. On mnogo gleda televiziju, drugačiji je tip ličnosti, ja sam aktivna. Valjda će ovo sve biti dobro.

        B. Pavković