TVOJA REČ Sandra Jakovljević (23): Fotografisanje dovodi do savršenstva
NOVI SAD: Da fotografija nije izgubila svoju suštinu i smisao, tvrdi Sandra Jakovljević (23) iz Bačkog Jarka, studentkinja četvrte godine fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Svoje radove izlagala je u galerijama i u Srbiji i van nje, a za sada ne može da nam najavi nijednu izložbu jer se zbog vanrednog stanja svi planovi neminovno menjaju. Bilo kako bilo, stava je da fotografija neće izumreti jer ceo svet oko nas mahom gledamo kroz tu umetnost, a i da se ne lažemo, živimo u dobu društvenih mreža gde većina (nas) voli da objavljuje fotke i „igra se” kreativnog umetnika.
- U suštini, oduvek sam volela da crtam i slikam, pa sma upisala umetničku školu i tamo smo imali fotografiju, razvijanje filma i jako mi se dopalo, naročito što mi se i tata bavi fotografijom, pa sam imala sve to i kod kuće - priseća se Sandra. - Kupila sam aparata u srednjoj, počela sam da fotkam rođendane i onda sam odlučila da probam da upišem fotografiju na Akademiji i prošla sam. Super mi je i apsolutno se pronalazim u svemu tome
I u međuvremenu, na šta si stavila fokus?
- Slikala sam bukvalno sve. Slikala sam i koncerte i svirke za neke portale. To me je ispunjavalo, blizu sam, na bini sam, radim ono što volim, iza kamere sam, ali sam tu uz muziku koju slušam. Uglavnom, prirodu apsolutno ne volim da gotografišem, to me ne privlači ni u kom pogledu. Kako smo na Akademiji prolazili i kroz analognu fotografiju, studio, porcelan, metal, staklo, dokumentarnu fotografiju,... u svemu tome sam shvatila da želim da radim ljude i njihove portrete. Do pre dve godine me je „ložilo” da fotkam priče ljudi, da provodim vreme sa njima, ali i nešto što mogu da povežem sa istorijom koja me zanima. Radim neki projekat koji spremam i za diplomski, uhvatila sam se za istoriju našeg mesta, Nemce i naše ljude, sve što je bilo, a šta je sad.
Zbog čega te je privukla baš ta vrsta fotografije, odnosno portreti?
- Iskreno, ne znam. Većinu ljudi koje fotkam pronalazim slučajno. Mnogi od njih mi nisu ni prijatelji, već vidim nešto u njima i želim da ih fotkam. To nije kao da je osoba nešto prelepa ili ima sjajnu priču, bukvalno je to osoba koja nema veze ni sa čim. Pokušavam da skontam šta je to nešto što me privuče kod tih ljudi i krenula sam da radim mini intervjue sa svojim modelima. Za sada mi je sve to na kompjuteru, možda ću sve to jednog dana objaviti.
Ne volim da kažem da danas svako može da bude fotograf, ali u neku ruku, i može. Koliko ti to smeta ili ugrožava profesiju kojom se baviš?
- U suštini, svako ko ima telefon može da fotka i napravi jako dobre fotke. Ali i svako ko kupi aparat od 35.000 dinara pa naviše, može da se nazove fotografom. Razlika je velika jer, oni koji nemaju obrazovanje koje sam ja stekla na Akademiji i oni koji su završili neki kurs i postali amateri, skroz smo različiti i to se vidi po fotkama. Jer, ja i crtam i slikam, pa su moje fotke drugačije od nekog ko to ne radi. Nisu kreativni na druge načine, osim u fotografiji, a opet je i pitanje koliko su i tu kreativni. Sve to malo ugrožava moju profesiju, ali i ne. Ima mnogo ljudi i uvek možeš da se istakneš u svom poslu i imaš ljude sa kojima radiš. Nas petoro je upisalo Akademiju i svi radimo različite stvari.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
- Nemam pojma, bukvalno ne znam. Biće spontano, pa šta se desi. Samo radim svoju stvar koju volim i pronalazim se. Hoću da radim i učim što više, da radim što bolje fotke i u jednom trenutku će se desiti okidač šta ću raditi. Za sad znam da hoću da upišem master i nastavim svoje pkolovanje po pitanju fotografije, tako da, videćemo šta će biti.
Zbog čega je fotografija ljudima toliko važna? Naročito danas u dobu društvenih mreža...
- Isto kao i kroz istoriju.
Ali, zar ne preterujemo danas?
- Zašto bi preterivali? U kom smislu?
Kad je fotografija na-stala, znalo se šta se, kako i koliko slika. A sad se slikamo iz raznih uglova i tako pretrpavamo društvene mreže. Možemo li da kažemo da se suština fotografije promenila?
- To sve zavisi, to su malo iskompleksirani ljudi. Suština se možda malo promenila, ali ne možemo da poredimo vreme kad je nastajala fotografija i sad sa tehnologijom i 2020. godinom kada smo bombardovani plakatima, telefonima na kojima sve što vidim je fotografija. Gde god se okrenemo, sve je fotografija. I ovo što je danas, jednog dana biće istorija.
Budući da si u tom svetu, a spominjemo i istoriju, hajde da se osvrnemo i na budućnost. Šta je ono što čeka fotografiju?
- Ne verujem da će izumreti, ona je uvek potrebna. Ipak će uvek osoba sa fotoaparatom biti u prednosti od osobe sa telefonom. Mene ljudi zovu jer vole uagao iz kog fotkam i posle preradim. I svi mi drugačije gledamo i hvatamo drugačije momente.
Sad kad si spomenula preradu fotografije, koliko je prerađivanje i naknadni rad na fotografiji bitan?
- U suštini, zavisi. Meni je bitan jer sirova fotka danas nije toliko atraktivna, osim ako nije priroda i nema lepog svetla. Ako imamo prednost fotošopa, zašto ne bismo to iskoristili i fotku doveli do savršenstva, nego je ostavili sirovu kad je to vreme prošlo? Imamo mogućnosti da od fotke napravimo ludilo, da spajamo nemoguće stvari i što se ne bismo igrali kad možemo?
L. Radlovački