Život ljudi sa oštećenim sluhom u gradu pun prepreka

Često su uskraćene za tačno razmevanje svojih prava, obaveza, prilika, dok kulturni i televizijski sadržaji nisu prilagođeni njihovom načinu komunikacije, odnosno znakovnom jeziku. Tumač za znakovni jezik Mirko Knežević, koji ima oštećen sluh, nedaće s kojima se gluvi i nagluvi susreću slikovito opisuje odlaskom na šalter.

– Šalterski radnici imaju naviku da, dok razgovaraju sa strankom, sagnu glavu, popunjavaju uplatnice, pečatiraju ili kucaju na računaru, što je nezgodno za gluve osobe jer mi čitamo s usana i da bismo ostvarili jasnu komunikaciju, moramo sagovornika da gledamo u oči i usne – objašnjava Knežević. – Kada se komunicira s osobom oštećenog sluha, čujući moraju da imaju na umu da je potrebno da prilagode svoje izražavanje. Svako ima drugačiji usnopis, brzinu i način izgovora, broj poštapalica i stranih reči koje upotrebljava. Posebno je nezgodno kada neko strane reči upotrebljava samo da bi zvučao pametno. Gluvima to predstavlja izazov jer govor se uči slušanjem i ponavljanjem reči, pa opseg reči s kojima baratamo nije toliko bogat i često ne znamo njihovo značenje.

Kada je reč o obrazovanju, gluva deca i mladi imaju pravo na tumača  znakovnog jezika, ali ga retko koriste. Osim toga, u nekim slučajevima nastavnici nevešto prenose znanje, te ti đaci dobiju polovične informacije.

Predsednica organizacije gluvih Novog Sada Nataša Vujanov ističe da je upis gluve i nagluve dece u redovnu školu dobra stvar, ali je neophodno da ti mališani učestvuju i u organizacijama za gluve da bi  pomogli jedno drugom i naučili da govore.

– Porodice u kojima ima članova oštećenog sluha treba da se sreću i druže da bi razmenile iskustva, saznanja, pružile podršku i pomogle jedne drugima – napominje Nataša Vujanov. – Osim toga, roditelji treba da prihvate svoje dete, ma koliki stepen oštećenja sluha ono imalo, da mu budu podrška i da ih ne bude sramota što im dete ima oštećen sluh.

Nataša Vujanov zbog toga nastoji da organizuje što više radionica, zajedničkih aktivnosti i takmičenja, a posebno želi da omogući da se ljudi s oštećenim sluhom obrazuju isto kao i čujući.

– Malo gluvih i nagluvih osoba uspe da završi fakultet pa se zapošljavaju kao zanatlije i manuelni proizvođači iako jednako dobro mogu raditi na računaru kao i čujući – kaže Knežević, dodajući da, kako u populaciji čujućih, tako i među gluvima, ima ljudi različitih intelektualnih sposobnosti, veština, sklonosti, te da im samo treba pružiti mogućnosti i „pogurati” ih. – Iako je zapošljavanje radnika s invaliditetom zakonski regulisano i sve više novosadskih firmi otvara svoja vrata za njih, poslodavci često nisu upoznati s njihovim potrebama. Takvi zaposleni ponekad ne poznaju u potpunosti terminologiju koja se upotrebljava u tom poslu. Zbog toga će gluva osoba ponekad tražiti da joj se dodatno objasni zadatak koji je dobila, a nekad neće jer joj je neprijatno, što će verovatno dovesti do greške u radu.

Kako kaže Knežević, Grad pomaže rad organizacija gluvih i nagluvih, ali bi moglo biti urađeno mnogo više.

– Sledeće godine Novi Sad će poneti titulu Evropske prestonice kulture, ali koliko će ti sadržaji biti prilagođeni za osobe s oštećenim sluhom? – ističe naš sagovornik, naglašavajući da su sadržaje osobama oštećenog sluha prilagodili muzeji. – Od prošle godine u muzejima su u upotrebi tableti koji nam pomažu da bolje razumemo eksponate i postavke. Međutim, ustanove treba da promovišu svoje usluge svim kategorijama društva jer mnogi nisu informisani o tim mogućnostima.

S. Kovač