„Ko je ubio Dženis Džoplin?” u SNP-u
“Bolje je sagoreti nego izbledeti”... stih je iz pesme Nila Janga koji je citirao Kurt Kobejn u oproštajnom pismu, pre nego što će razneti sebi glavu sačmarom u 27. godini života, na vrhuncu slave. Da li je tako ostvario nirvanu, ako već ne u onoj u kojoj je svirao i pevao?
Isto toliko godina kad su umirali imali su legendarni muzičari Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, Džim Morison, Ejmi Vajnhaus, zbog čega je taj “fenomen” nazvan “Klubom 27”. Osim Kobejna, potonji su umirali tiho. Ubica je uglavnom bila droga, čista ili pomešana. Na primer, sa alkoholom. Ali, nekako je bolje reći da su opijati bili dželat, jer smrtna presuda je njima bila potpisana negde drugde. Možda baš u glavi koju je Kobejn na kraju rasturio, jer mu je pre toga, kad se prvi put skinuo sa dopa, poručila da ako je to tako lako, onda može ceo život biti narkoman.
Zato pitanje iz naslova predstave “Ko je ubio Dženis Džoplin?” Tijane Grumić, u režiji Sonje Petrović, uopšte nije naivno. Tiče se ne samo slavnih, nego i običnih ljudi. Kako i zašto, kada internalizovano nasilje, autodestruktivne sile nadvladaju životnu ambiciju, prekinu put rasta, samoostvarenja, ljubavi - to je pitanje koje se postavlja i u predstavi koja je od ponedeljka deo repertoara Srpskog narodnog pozorišta.
Odmah treba raščistiti, “Ko je ubio Dženis Džoplin?” nije psihološka drama prepuna dubina, tokova svesti i njihovog obelodanjivanja. Predstava pogotovo. Nije ni plitka (pozorišna) studija jednog karakterističnog slučaja. Predstava “Ko je ubio Dženis Džoplin?” je zabavna i pitka, a veoma oštra kritika društva i uloge pojedinca. Dakle, ponajviše socijalna drama, angažovana stvarno (istinom). Što je još važnije, i lepše, predstava je omaž jednoj prilično zaboravljenoj heroini i muzici koja pokazuje da i bez hipstera, retro pokreta, aparata, može da diše i danas, punim plućima.
Osnovni dramaturški motiv koji određuje ceo narativ, čak ga dovodeći u opasnost, igra je sa dva naslovna lika - Dženis Koju Znamo i Dženis Koju Ne Znamo. U drami se jasno vidi, jedna je istorijska, dokumetarna, a drugom su razigrane svi oni odnosi i situacije koje su je formirale takvom - odrastanje u malom industrijskom gradu u Teksasu, teškom i glasnom, reklo bi se i ružnom, kao što je bila ona (u očima drugih); želja da peva, vrišti na sav glas zbog roditelja, škole, neostvarenih ljubavi; selidba u divni, urbano divlji San Franciso i blistav uspon u sjajno zvezdano nebo Amerike... Za divno čudo, takoreći, i u predstavi je uspeo taj dvojni lik da se razdvoji i ujedini. Sonja Isailović igra praktično već mrtvu Dženis, dok se Bojana Milanović rađa i živi do svoje smrti. Potresno je kako njih dve dobro komuniciraju i funkcionišu na sceni. Uz to, još i pevaju, ne songove, nego prave pesme Dženis Džoplin, što je nimalo lak glumački zadatak. Kako je raspoređena muzika, kako je bend “UV” bio intergalni deo ove predstave pune koncertne atmosfere, kako su se glumci Stefan Vukić, Dimitrije Aranđelović i Vukašin Ranđelović snašli kao roditelji, hipici, bitnici i muzičari, prepričavaće se kao što se prepričavaju koncerti, takozvani tribjuti. Ma, ko voli rokenrol muziku (a i takvo pozorište), doći će samo da vidi scene sa Džimom Morisonom i foto sešn kada Dženis postane Dženis kakvu znamo i danas.
Ono što i dalje ne znamo je da li je bolje sagoreti, nego izbledeti. Nil Jang koji i dalje peva, posle smrti Kurta Kobejna je rekao da nikad ne bi napisao taj prokleti stih da je znao da će ga neko na taj način citirati. Što se mene tiče, celom “Klubu 27”, nek je večna slava. I hvala. Mir.
Igor Burić